Svi smo se našli u situaciji da podlegnemo pritiscima i prihvatimo posao koji nam ne odgovara, projekat zbog kojeg padamo s nogu, radno mesto na drugom kraju grada (ili čak i u drugom gradu uključujući i putne troškove koje snosimo sami jer eto, šef ne pokazuje razumevanje…), zaposlenje bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, nedefinisane uslove rada, nepriznavanje naših kvalifikacija / radnog iskustva, rad sa nervoznim klijentima, neljubaznim kolegama ili još gore – radno mesto na kojem nas šikaniraju, ne poštuju, omalovažavaju…
Iza velikog broja ‚‚kompromisa‚‚ krije se upravo strah; strah za egzistenciju, strah od gubitka posla, strah od nemaštine, strah od osude porodice i okoline – strah da će upirati prstom u nas i nazivati nas neuspešnima, nesposobnima pa i manje inteligentnima jer naravno, pametni se ‚‚snalaze‚‚…
Kompromis, sam po sebi, i ne bi bio problem – kada bi zaista bio to što reč kaže: kompromis. Najčešće se međutim radi o situacijama koje donose korist samo jednoj strani dok je druga oštećena – što zdravstveno, što finansijski, emocionalno ili po pitanju slobodnog vremena i preopterećenosti poslom…
Kako pobediti taj strah i reći jedno veliko NE svemu što ugrožava naše dostojanstvo?
1. Prvi korak je psihičko pripremanje za NE. Pripreme počinju u našoj glavi, tako što svesno odlučimo da ćemo reći ne.
2. Kako i kada ćemo izgovoriti NE, koji stav ćemo zauzeti, kako će izgledati naš govor tela, boja glasa i sl. možemo vežbati čak i sami, pred ogledalom ili se poslužiti nekom od tehnika. Praktične savete na temu Kako reći ne možete naći ovde: http://urbanalegenda.com/kako-reci-ne/
3. Odgovornost. Svako NE nosi neke posledice sa sobom. Pitanje koje sebi moramo postaviti jeste da li smo spremi da snosimo te posledice (gubitak ili promena posla, finansijske poteškoće, osuda okoline, eventualni konflikti).
4. Četvrti korak U slučaju da smo se odlučili za NE i spremni smo na eventualne posledice (do kojih može a NE MORA doći – jer nekad su te ‚‚posledice‚‚ samo u našoj glavi, predstavljaju plod mašte ili strahova dok se u praksi ne dešava apsolutno ništa), zapitajmo se šta je najgore što može da se desi? Da li će nas šef otpustiti? Da li će neko vikati na nas? Da li ćemo upasti u dugove? Ali i koje su prednosti tog NE? Kako će odbijanje nečega uticati na naše zdravlje, raspoloženje, na osećaj sigurnosti; da li ćemo dobiti više slobodnog vremena što će doprineti boljim odnosima u porodici na primer?
5. Na listu papira podeljenom vertikalnom linijom na dva dela pišemo ZA i PROTIV. Šta dobijamo a šta gubimo. Pritom, neophodno je obratiti pažnju na stavke koje su ZA (znači za slučaj da kažemo NE i da dođe do onih ‚‚posledica‚‚ gde se ostvaruje ‚‚najgori‚‚ scenario): koliko su ta naša razmišljanja realna? Naši strahovi? Da li će posledice zaista biti tako strašne po nas same? Da li je ono što dobijamo vrednije od onog što eventualno gubimo? Da li će nas šef zaista omrznuti ako zatražimo povišicu ili premeštaj na radno mesto koje nije udaljeno 100 km od mesta boravka…
…jer, jednu od najvećih iluzija predstavljaju naša očekivanja da će se stvari rešiti same po sebi. Neće. Niko neće doći. Niko se neće izboriti za nas – umesto nas, niko nam neće ukazati poštovanje, niko nam najčešće ni hvala neće reći za ‚‚kompromis‚‚ koji smo napravili, zato što smo ‚‚izašli u susret‚‚ klijentu, zato što smo se ‚‚‚žrtvovali‚‚ za kolegu, prijatelja, firmu… I što više kopromisa pravimo, to sve veći broj ljudi očekuje od nas ne samo da nastavimo da ih pravimo, već da ti kompromisi budu sve većeg i većeg obima i jačeg intenziteta… Sve dok nam se ne desi neki burnout ili još gori zdravstveni problem…
Još jednom: niko neće doći. Sami moramo da stavimo argumente na vagu, da procenimo i da postavimo svoje prioritete. U suprotnom, postavljaju ih drugi umesto nas.
