1. Korektura, lektura, ispravljanje… Šivenje i krojenje teksta, spajanje ‚‚parčića‚‚, produžavanje i bilo kakvo dodavanje reči se smatra izmenom teksta. Sem što oduzima vremena, promeniti originalni tekst se smatra falsifikovanjem / kažnjivim delom.
Ako prevodilac međutim primeti da se klijentu potkralo par slovnih gresaka, u redu je obavestiti klijenta i u dogovoru sa njim ispraviti.
U slučaju da je tekst tako loše sačinjen da ga moramo pisati ispočetka i mozgati šta je pisac hteo da kaže – onda više nismo prevodioci. Postajemo pisci – uloga koja nam ne pripada i, kao što smo već rekli, svako preinačenje, izmena, dopuna ali i oduzimanje reči predstavlja kažnjivo delo.
U svojoj želi da izađu u susret klijentu (ali i da ne ‚‚izgube‚‚ klijenta), prevodioci često pristaju da odrade korekturu iako u nekim slučajevima to ne bi trebali da rade. Umesto ‚‚trenutnog zadovoljenja‚‚ (dobio sam novog klijenta, zaradiću određenu sumu novca), poželjno je izabrati dugoročnu korist a tu spadaju: ugled, poštovanje, čist dosije, profesionalni pristup radu, lično zadovoljstvo zato što nismo spustili kriterijume.
Oni klijenti koji negoduju i ne razumeju o čemu se radi, nikada i nisu bili (naši) klijenti. Već samo posetioci naše kancelarije.
2. Fotokopiranje. Većina mojih kolega uopšte nema fotokopir aparat u kancelariji. I to me je negde na početku karijere začudilo. Smatrala sam da bi jedan aparat u kancelariji bio ‚‚praktičan‚‚ – i za prevodioca i za klijente. Kada sam jednu stariju i iskusniju koleginicu upitala zašto, odgovorila mi je da je jedno vreme imala fotokopir aparat ali da ne želi vise. Naime, klijenti koji su dolazili da donesu prevod, videvši fotokopir aparat su našli shodnim da „iskoriste priliku“ i kad su već tu, fotokopiraju ‚‚još neka dokumenta‚‚. Tako je koleginica, umesto da radi svoje prevode (koji su plaćeni i po 20-25€ po strani), fotokopirala dokumenta po ceni od 0,05 € (5 centi po strani) – samo da bi ‚‚izašla u susret klijentima‚‚ i da bi ‚‚klijent ostao zadovoljan‚‚. Logično, par centi po strani je prihod nedovoljan da pokrije troskove jedne prevodilacke agencije.
Kasnije sam i ja primenila ovaj sistem i u kancelariji držala samo skener (ako je bilo neophodno da kopiram neki dokument za svoju arhivu).
Šta se dešava u slučajevima kada klijentu ipak treba neka kopija? Ili ako prevodilac mora da zahefta prevod za kopiju a ne za original? Klijent može sići do obližnje knjižare / fotokopirnice i dostaviti kopije prevodiocu ili će im prevodilac unapred, u toku telefonskog razgovora (ako su se prethodno najavili) naznačiti da li mu treba original ili kopija.
3. Turističke informacije. Kao prevodioci, logično je da radimo sa strancima ili našim ljudima u inostranstvu. Neki su tu poslovno pa žele da posle sastanka obiđu grad, neki isključivo turistički ili u poseti rodbini i prijateljima. Često, uz prevodilačke usluge, potrebne su im i odredjene informacije ili pomoć u orijentaciji u stranoj zemlji. Kultura i domaće vaspitanje nam često nalažu da ljubazno odgovorimo na pitanja klijenta medjutim, ako posle pitanja usledi i molba da ih odvedemo do neke destinacije, da pođemo sa njima do agencije, popunimo neke formulare u njihovo ime ili im budemo ‚‚šoping savetnik na terenu‚‚, to već spada u usluge turističkog vodiča i / ili usmenog prevođenja (koje se analogno i naplaćuje).
Druga grupa klijenata ne zahteva rad na terenu međutim, obraćaju se prevodiocu (kao osobi od poverenja) u cilju preporuka: gde da letuju, šta da obiđu, koji restorani su dobri i sl. Davati takve savete je često nezahvalno iz 3 razloga:
- ako im se ne dopadne smeštaj koji ste im preporučili, verovatno vam se više nikada neće obratiti za prevod;
- postoji mogućnost da vas optuže da ste ‚‚u talu‚‚ sa vlasnikom hotela, restorana, butika i da mu ‚‚šaljete mušterije‚‚ i tako uzimate procenat;
- ovaj posao vam nije plaćen – predstavlja samo gubitak vremena (dok savetujete klijenta na kojoj plaži da se ispruži i gde je sitan pesak a gde da kupi suvenire, niste za kompjuterom, ne prevodite i ne zarađujete). A prevodilačka kancelarija ima i te kako ozbiljne troškove održavanja.
4. Savetodavne usluge. Veliki broj poslovnih ljudi sa kojima sam sarađivala – čak i onih visoko obrazovanih, ne veruje bilo kakvim zvaničnim podacima, izveštajima, statističkim analizama… Više vole da se informišu „iz prve ruke“: o situaciji na tržistu, cenama, trendovima itd. Prevodioca koji im prevodi dokumenta (i zna o njima sve – praktično od rođenja, preko porodične situacije pa do stanja na bankovnom računu), logično smatraju osobom od poverenja. I ovde je takođe nezahvalno upuštati se u bilo kakve poslovne diskusije, davati savete relevantno sa marketinškom politikom, stanjem na tržištu i sl. Na prvom mestu, niti smo ekonomisti niti menadžeri. I da, i ova ‚‚delatnost‚‚ nam oduzima vremena a može lako da se okrene i protiv nas: ako klijent naš komentar o trenutnoj krizi shvati kao savet da ne treba da nastavi saradnju sa nekim / proširi filijalu i sl. a zatim se to pokaže lošom odlukom, okriviće ‚‚savetnika‚‚ i najverovatnije prekinuti svaku saradnju sa nama. Dodatno (isto kao i u prethodnom pasusu), ni ova aktivnost nam nije plaćena; spada u ‚‚ćaskanje‚‚ sa klijentom koje predstavlja mač sa dve oštrice. Uostalom, postoji niz drugih tema o kojima možete prijateljski proćaskati sa klijentom (small talk); prevodiocima inače, retko nedostaje inspiracije.
Ako klijent pak insistira ili se nalazi u nekom ozbiljnom problemu, poželjno je imati pri ruci par korisnih telefonskih brojeva: ambasade, konzulata, policije, turističke policije i sl.
5. Marketinške usluge. Neki klijenti vole da ostave svoju vizit kartu ili da zamole prevodioca da ih negde dalje preporuči; pristojno, kulturno i svedeno. Na vama je da li ćete prihvatiti ili ne (da li verujete u njegov proizvod, da li ste ga isprobali i sl.). Neki drugi, zahtevaju listu podataka (listu klijenata, listu kompanija koje se bave određenom delatnošću i sl.). Čak i ako kao prevodilac ovu listu posedujete, nije dozvoljeno da odajete podatke drugih firmi. Uputite klijenta na Privrednu komoru ili na ambasadu, udruženje privrednika i sl. gde potpuno besplatno može dobiti željene podatke.
Ima međutim i onih klijenata koji ne znaju za granice: nude prevodiocu razne angažmane u vidu promotivnih delatnosti – reklamiranja proizvoda, degustacija, organizovanja sajmova, kongresa, okruglih stolova, prodajnih kampanja, dizajnerskih usluga, štampe reklamnog materijala i sl. Da ih ne opisujem sve (a bilo ih je mnogo u mojoj prevodilačkoj karijeri), navešću jedan slučaj koji mi je ostao u sećanju: klijent me je (ljubazno doduše) zamolio da u njegovo ime ‚‚skoknem‚‚ do Atine na par dana, pregovaram sa hotelima (u kojima on ima interes), vratim se u Solun, ponovo ‚‚skoknem‚‚ (do Halkidikija ovaj put), takođe obavim par pregovora sa hotelijerima a zatim na još 2-3 mesta i promociju njegove delatnosti. Da zatvorim praktično kancelariju na 2 nedelje i o svom trošku ‚‚skakućem‚‚ po Grčkoj. No comment.
6. Copywriting. Kada se radi o prevodu reklamnog materijala ili tekstova za web stranice, dešava se da klijent zatraži od prevodioca i da napiše par reči (ili par tekstova) za njegov sajt, da sačini neki reklamni slogan ili čak i logo. Klijent to smatra ‚‚logičnim nastavkom‚‚ saradnje jer već poznajete materiju (preveli ste sva ostala dokumenta), znate o čemu se radi i u kom pravcu klijent želi marketinški da ide, sem toga, kao prevodilac, dovoljno ste načitani, rečiti a i kreativni.
Čak i ako vam ova ponuda izgleda ‚‚zabavno‚‚ i volite kreativni rad ili već imate neko predznanje iz dizajna / marketinga (završili ste neki kurs ili školu), imajte na umu da marketinške kampanje nisu posao prevodioca, plaćaju se zasebno a neke agencije naplaćuju i po 500 € za slogan ili logo. Sem toga, klijent može smatrati ‚‚sledećim logičnim korakom‚‚ da vam se ponovo obrati za ‚‚prijateljsko‚‚ sačinjavanje nekog slogana ili da vas preporuči drugima govoreći kako vi to ‚‚uzgred‚‚ radite.
7. Psihosocijalna podrška. Jako veliki broj klijenata voli da priča; i da prepričava – zavale se udobno u kancelariji i krenu; od doživljaja sa letovanja, problema sa svekrvom pa sve do toga šta je poskupelo u supermarketu i šta spremaju za ručak… Sem razgovora u kancelariji, napredak tehnologije danas omogućava upotrebu velikog broja komunikacionih platformi i klijenti često (u zlo doba) šalju poruke (nekad ste jedina osoba u stranoj zemlji koju poznaju i koja govori njihovim jezikom). Sem ćaskanja, postoje klijenti koji zahtev za prevod šalju preko socijalnih mreža (takođe u zlo toba). I u ovom slučaju je tanka linija: od prevodioca se zahteva da balansira između učtivnosti (da, učtivo je odgovoriti, učtivo je saslušati klijenta i sl.) i između svog ugleda i profesionalnog pristupa radu. Zašto ugleda? Zato što se u skladu sa zakonom jedini validni upit za prevod (naručivanje prevoda) smatra pismeno, mejlom ili lično kad vam klijent donese dokumenta u kancelariju. Da li je klijent pisao preko socijalnih mreža ili komunikacionih platformi za brze poruke i tako vam naručio prevod (a zatim isti nikada nije preuzeo niti vam je platio), na sudu ne možete dokazati i kao što sledi, ne možete ni zahtevati nadoknadu. I tu vas je već klijent svrstao u grupu ‚‚neozbiljnih prevodilaca‚‚ koji se dopisuju na internetu, ‚‚vise‚‚ na mrežama, pomalo raduckaju a onda taj isti klijent nestane i puj pike ne važi. Sem toga, postoje klijenti koji su usamljeni ili im je dosadno u stranoj zemlji i zbog jezičke barijere – pišu prevodiocu. Dele komplimente, udvaraju se, čavrljaju da im prođe vreme (ako im je dosadno ili čekaju let) – što takođe narušava ugled prevodioca. Lični psiholog niste, družbenik takođe ne, pratilac na putovanju ni u kom slučaju i sve u svemu, ako bilo kakva aktivnost ili komunikacija sa klijentom odstupa od načela zdrave logike i prelazi na drugu stranu linije (uspostavljanje prijateljskih odnosa, rešavanje ličnih i porodičnih problema i sl.), poželjno je odbiti.
Za ‚‚saosećajne‚‚ kolege koje uvek saslušaju klijenta (a delom sam i ja bila takva na početku karijere i izgubila dosta vremena i novca), pokušajte da objasnite u socijalnom ili u elektrodistribuciji da nemate za osiguranje ili struju jer ste se ‚‚zapričali‚‚ sa klijentom i nije vam ostalo dovoljno vremena da odradite plaćene prevode (one koji vam donose novac znači). Koliko god ovo zvučalo ‚‚okrutno‚‚, na kraju, kad već steknemo iskustvo (i skupo platimo lekcije), i kolege i ja naučimo i da više cenimo svoje vreme i da se bolje organizujemo.
Uostalom, dobra organizacija i dobra koncentracija (a ne rastrzanost na 100 strana i 100 različitih tema koje nisu naš posao), obezbeđuje kvalitet koji je i te kako i u našem i u interesu klijenta
