LIfestyle, Некатегоризовано

Deca, nasilje i internet

8. maja 2023.

Prema jednom istraživanju iz 2012. godine, svako dete do polaska u školu vidi na televiziji, internetu i ostalim medijima u proseku 12.000 ubistava. Od tog istraživanja pa do danas, prošlo je više od 12 godina; imajući u vidu ekspanziju socijalnih mreža, logično je pretpostaviti da se situacija pogoršala i da su danas brojke još gore.

Italija je prva zemlja koja je zvanično zabranila upotrebu aplikacije „ChatGPT“ pokrenute od strane veštačke inteligencije (AI). Ova zemlja ide i korak dalje tako što uvodi predlog zakona koji će sprovoditi kažnjavanje upotrebe stranih reči. Iako se zakon odnosi na sve strane jezike, u centru pažnje su anglicizmi i preterana upotreba engleskih reči – što je naravno povezano sa širenjem socijalnih mreža i sa  upotrebom novih tehnologija.

Kakvo je stanje u Srbiji?

U Srbiji je 2019. godine objavljeno istraživanje na temu Korišćenje interneta i digitalne tehnologije kod dece i mladih u Srbiji a u izdanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Realizovano je od strane 4 autora (Dobrinka Kuzmanović, Zoran Pavlović, Dragan Popadić i Tijana Milošević) koji su došli do sledećih rezultata:

  • skoro svaki treći učenik je tokom poslednjih godinu dana imao neko uznemirujuće iskustvo na internetu
  • ako ih nešto uznemiri na internetu, njih 45% razgovara sa prijateljem ili prijateljicom slične starosne dobi. Čak četvrtina njih (25%) ne razgovara ni sa kim! Sa roditeljima razgovara manje od trećine (tek 31%)!!!
  • sa slikama krvi i nasilja na kojima se ljudi međusobno povređuju ili povređuju životinje susrelo se čak skoro ¾ devojčica uzrasta 14-17 godina (71%)
  • skoro polovina učenika (45%) je na internetu videla poruke mržnje na nacionalnoj, verskoj, seksualnoj osnovi.

O tome šta je agresivno / nasilničko ponašanje i koji su uzroci istog napisano je do danas bezbroj studija. Sem urođenih nagona, veliki broj naučnika naglašava i drugi aspekt agresivnog ponašanja a to je da je isto stečeno (znači naučeno): dete oponaša svoje idole, vršnjake i uzore iz medija u kojima je nasilje opšte prihvaćen model ponašanja (Perišić, 1999.).

Relevantno sa aktivnostima dece na internetu, većina roditelja je u apsolutnom mraku i ne znaju čime se njihovo dete bavi dok provodi vreme na mrežama; neka istraživanja navode da većina dece danas ima duple profile – jedan ‚‚zvaničan‚‚ za roditelje a drugi za prijatelje i vršnjake.

Aplikacije uz pomoć kojih roditelj može pratiti aktivnosti svog deteta na internetu su sledeće:

Best Parental Control and Monitoring Apps of 2023

LIfestyle, Некатегоризовано

Oda palim đacima

6. maja 2023.

U centru grada, kod Cvetnog trga

tamo gde više ne stanuje duga

tamo su duše, nevine mile

pod školsku klupu sebe tad skrile.

Tu su se krile, i zauvek svile

jer su im rane preteške bile

prejake za te malene cvete

nisu ni stigli u svet da polete.

Školsko ih zvono ne zove više

potoci suza, otrovne kiše

u školskoj klupi život sad osta

o smrti strašna, kad ti je dosta?!

Sad zvona zvone, crkvena ta su

duše su pale na prvom času

na Cvetnom trgu, ne cveta cveće

tamo se pale za pomen sveće.

Surovi plamen, za pokoj duše

za bolje sutra, nade se ruše

školarci, đaci, dečice mila

smrt vam je rano odsekla krila.

Business coaching, LIfestyle

Zašto je teško promeniti navike?

2. maja 2023.

(i kod odraslih i kod dece)

Promena kao promena je uvek teška – i nama odraslima koji svesno težimo nekoj promeni a i deci analogno. Razlozi zašto su nam promene tako teške u životu su višestruki; navešću samo neke:

– ljudski organizam je konstruisan tako da teži ‚‚održavanju postojećeg stanja‚‚ što znači da nam je na neki način urođeno i prirodno da se opiremo promeni (uključujući ne samo telo već i našu psihosintezu – i kao što sledi, navike)

– svaka promena je stresna pa čak i ona pozitivna (postoji negativan stres a postoji i pozitivan stres); to praktično znači da će individua čak i na pozitivnu promenu reagovati kao na borbu sa stresnom situacijom. A u prirodi je ljudskih bića da izbegavaju stresne situacije

– navike: za sticanje novih navika i usvajanje istih je neophodno vreme; neophodna je takođe i vežba, nekad i svakodnevno ponavljanje, sve u svemu, težak i naporan rad

– koliko je vremena potrebno za sticanje novih navika je jedna tema koja je danas sveprisutna u medijima. Veliki broj ‚‚duhovnih učitelja‚‚ obećava da nam može promeniti navike i tvrde da su pronašli ‚‚magičnu formulu‚‚ relevantno sa vremenom. Neki tvrde da je potreban tek 21 dan, drugi 2-3 meseca, treći kažu oko 6 meseci a četvrti veruju da je za ‚‚brisanje‚‚ loših navika potrebno tačno onoliko vremena koliko nam je trebalo da ih stvorimo. Sa poslednjom teorijom se ne bih složila iz prostog razloga što svi znamo koliko malo vremena nam je potrebno na letovanju da zaboravimo na ustajanje u 06:00 h ujutru; u suštini, tek dan – dva. Možda se prvi dan na godišnjem odmoru i probudimo po navici u 06:00 h, drugi dan ćemo već to vreme prespavati bez trzanja i / ili buđenja što znači da je organizam već posle dan-dva ‚‚izbrisao‚‚ naviku ranog ustajanja i prešao na modus godišnjeg odmora. Što se tiče ostalih teorija, za sada ne postoje dokazi u praksi da je vremenski period od 3 nedelje (21 dan) dovoljan da, ponavljajući jednu određenu radnju, zaista i steknemo naviku koja će se ustaliti (npr. svaki dan od 19:00-20:00 časova dete rešava matematičke zadatke i očekujemo da će posle 3 nedelje steći naviku da baš svako veče u to vreme radi matematiku). Iz svih navedenih razloga, pitanje vremena u sticanju novih navika se smatra individualnim – što u suštini i jeste jer na ljudsko ponašanje utiče niz faktora – faktora koji su različiti za svaku individuu ponaosob.     

– u prirodi postoji zakon ‚‚ekonomisanja sa energijom‚‚ što znači da živa bića pokušavaju da sa što manje uložene energije postignu što veći učinak / što bolji rezultat. To znači da će i dete pokušati da uloži što manje energije / napora da bi postiglo određeni cilj (iz tog razloga i prepisivanje i ‚‚zabušavanje‚‚ na času). Učeći dete da korača ‚‚pravim putem‚‚ (znači da ne pokušava da do cilja dođe prečicom (tako što će na primer prepisati umesto da nauči lekciju), idemo praktično protiv gorenavedenog zakona prirode a to je u praksi i te kako zahtevno

– stečena bespomoćnost: ako je dete do sada naviklo da uvek ima nekog uz sebe – nekog ko će njegove zadatke obavljati za njega i umesto njega, postoji verovatnoća da je razvilo sindrom stečene bespomoćnosti što u praksi znači da je dete sposobno za određene radnje ali ih ne obavlja jer veruje (ili su ga drugi ubedili) da tu određenu radnju ne može da realizuje. U radu sa decom često idemo ‚‚protiv‚‚ ovog fenomena i to je jedan izuzetno dugotrajan proces koji u praksi znači učenje te određene radnje ispočetka (bez obzira što bi dete u uzrastu u kojem se nalazi već trebalo da zna tako nešto). Znači ponavljamo praktično proces vaspitanja umesto roditelja (npr. dete ne ume da drži kašiku i viljušku, ne posprema nikad za sobom u domu u kojem živi, ako treba da uključi televizor ili neki aparat gleda u osoblje bespomoćno, plače, reaguje burno i smatra to ‚‚nepremostivim‚‚ problemom za koji mu je potrebno neko ‚‚specijalno‚‚ znanje – znanje koje samo mama ili tata poseduju)

– sticanje novih veština (koje će nam idealno zatim preći u naviku) predstavlja u suštini jedan proces učenja; a proces kao proces – sem što dugo traje, zahteva i određenu metodologiju rada. Na primer: učenje novih pojmova povezivanjem sa nečim već poznatim, učenje tako što ‚‚razgranamo‚‚ osnovnu temu (metoda drveta), učenje po sistemu pokušaj-greška, učenje nadograđivanjem i sl.

– i za kraj, da ne zaboravimo ono najvažnije za sticanje navika a to je: PONAVLJANJE!

Jer, kao što nas uči stara grčka poslovica, ponavljanje je majka učenja!

Business coaching, LIfestyle

Ciljajte nisko

29. aprila 2023.

Da, dobro ste pročitali.

Ciljajte nisko jer nisko je:

  • realno
  • ostvarivo
  • vodi vas ka cilju korak po korak
  • daje vam vremena da uživate i da se pohvalite za svaki korak napred
  • na tom putu stičete nove, dobre navike
  • na tom putu stičete nove prijatelje i uživate u druženju sa njima
  • dozvoljavate sebi da se ustalite u novim okolnostima
  • novi način ponašanja vam prelazi u rutinu
  • kad pređe u rutinu, usavršavate tehniku
  • kad usavršite, penjete se na sledeći stepenik
  • a zatim odskačete ka sledećem, većem cilju
  • ne izlažete se ni negativnom ni pozitivnom stresu jer postepeno uvodite željene promene
  • štedite i telo i psihu od jakih turbulencija i eventualnih psihosomatskih poremećaja.

Saveti koji kruže internetom tipa ‚‚Ciljajte na Mesec i čak i ako promašite, pašćete među zvezde‚‚ navode ljude da se puni entuzijazma zalete ne na Mesec nego na Jupiter… I izgube negde na tom svemirskom letu… Navodi ih da brzo odustanu od svojih ciljeva jer im se čine ogromnim i neostvarivim… Čini da se razočaraju u sebe smatrajući se slabim i nesposobnim – iako to nisu.

I zato, ciljajte nisko, ciljajte realno; podelite cilj na manje delove – realne i ostvarive; a zatim, polako, sigurnim koracima do cilja.

LIfestyle, Некатегоризовано

Moje dete je posebno

29. aprila 2023.

*Napomena: informacije u ovom tekstu se odnose na nemački socijalni sistem

Šta raditi u slučaju kada dete ima dijagnozu? Koje su mogućnosti i ko će Vam pružiti pomoć?

Prvi korak je obratiti se nekom od savetnika u Centru za decu i omladinu (Jugendamt). Oni će Vas na licu mesta / direktno informisati i predočiti Vam moguća rešenja.

Rešenja ima više:

1 Porodična pomoć (Familienhilfe). Radi se o službeniku koji redovno posećuje porodicu (obično 2-3 puta nedeljno) i pomaže tako što realizuje sve što je neophodno (npr. odlazak u socijalnu službu, popunjavanje formulara, priprema dokumentacije, pratnja prilikom poseta lekaru, pomoć u komunikaciji, eventualno prevod u toku razgovora (socijalne službe obično gledaju da pošalju službenika koji govori maternji jezik porodice sa kojom će raditi (ako ne maternji, onda barem engleski)). Ova pomoć je plaćena od strane države i roditelji ne plaćaju ništa.

2 Druga mogućnost je Rad sa detetom 1:1. Porodica podnosi zahtev za Individualnu pomoć (Einzelfallhilfe). Ovaj zahtev se takođe podnosi u Centru za decu i omladinu (Jugendamt). I ovde se radi o posetama na nedeljnom nivou (2-3 puta nedeljno, u zavisnosti koliko sati nedeljno je Centar odobrio, obično odobravaju 6, 8 ili 10 sati, u zavisnosti od težine problema i da li se radi o višestrukim poremećajima ili ne). Koliko sati će Centar odobriti zavisi i od toga koji nivo nege je detetu neophodan (Pflegegrad)). Aktivnosti koje se sprovode sa detetom su sledeće: pomoć kod izrade domaćih zadataka i pomoć u učenju uopšte, učenje socijalnih i drugih veština neophodnih za osamostaljivanje, posete lekaru, medicinska pomoć, pomoć  oko dokumentacije vezane za dete, kulturne i slobodne aktivnosti sa detetom (u stanu ili napolju).  I ova pomoć je plaćena od strane države i roditelji ne plaćaju ništa.

3 Treća mogućnost je Angažovati nekog privatno. U Berlinu, a govorim iz ličnog iskustva, postoji ogroman deficit što se tiče osoblja i uopšte ljudstva u socijalnom sektoru. Skoro sve kolege koje znam rade i prekovremeno. I pored toga, ne treba odustajati, možete se upisati na listu čekanja ili podneti zahtev raznim firmama koje pružaju ovu vrstu pomoći ili u krajnjem slučaju, dati oglas. Koliko će ova pomoć koštati po satu predstavlja stvar dogovora (u zavisnosti od težine zadatka, broja sati, da li živite u istom komšiluku, koliko neko treba da putuje do Vas i sl.).

4 Ergoterapija, logoterapija, psihoterapija. Većina dece sa posebnim potrebama redovno je uključena u ergoterapiju, logoterapiju ili psihoterapiju. Za ovu vrstu pomoći neophodno je konsultovati se sa lekarom jer se terapija dobija na recept (a obnavlja se obično svaka 3 meseca).

5 Nikakva terapija. U nekim slučajevima, i pored dijagnoze, roditeljima se savetuje da dete ne uključe u terapiju. Zašto je to tako? Prvo, da napomenem da svaka odluka zavisi od težine problema. Dalje, u radu sa decom, često smo pozvani da situaciju ‚‚stavimo na vagu‚‚. Vrlo dobro znamo šta znači dijagnoza i šta predstavlja stigmatizacija. I znamo koliko to može biti teško i za dete ali i za roditelje. Jedan od najvećih strahova roditelja i ono što mi uvek kažu da ne žele jeste da dijagnoza ‚‚prati dete‚‚ kroz ceo život ili se plaše da će mu tako biti stavljen ‚‚pečat‚‚ kako je u detinjstvu bilo na psihoterapiji ili nekoj drugoj vrsti terapije.

Ako su nadležne službe već utvrdile šta je problem ali i pored toga odlučuju da isključe terapiju, to može značiti da su stavili na vagu: s jedne strane imamo stigmu za dete koje doživljava stid, sramotu, smatra sebe neuspešnim i ova situacija na duže staze može uzdrmati njegovo samopouzdanje i izazvati čak i razne strahove. S druge strane vage nalazi se verovatnoća spontanog oporavka (znači da će se problem prevazići ‚‚sam od sebe‚‚ – u toku rasta i razvoja ili uz podršku roditelja i sredine). Ako je verovatnoća oporavka visoka a dobit od terapije bi bila mala (ili bi naudila detetu izazivanjem negativnih osećanja zbog stigmatizacije), onda se terapija isključuje.

U tim slučajevima, pruža se savetodavna podrška porodici koja će samostalno, bez pomoći stručnih lica, rešiti problem i tako izbeći stigmatizaciju.

Što se same dece tiče i njihovog uključivanja u rešavanje ove situacije, iz mog radnog iskustva mogu da kažem da ovaj pristup u većini slučajeva deluje pozitivno: deca, u cilju izbegavanja poseta psihologu ili tretmana / intervencija u nekom od Centara, ulažu dvostruko veće napore da sami prevaziđu problem. Neka deca na to gledaju i kao na ‚‚opomenu‚‚ ili životnu šansu koja im je data da se vrate u ‚‚kolosek‚‚ – znači u društvenu zajednicu – bez da se razlikuju i štrče (ne žele da se izdvajaju, pogotovo ne tako što će biti ‚‚označena‚‚). Kao da su ovim pristupom pred njih postavili jedan jako precizno definisan i konkretan zadatak: moraš da uradiš još to i to ili, da se potrudiš još malo / tačno toliko da bi npr. na testu postigao bolje rezultate i ‚‚izbegao‚‚ terapiju. Naravno, govorim o deci određenog uzrasta i određenog nivoa inteligencije i samospoznaje – o deci koja su sposobna da objektivno uoče postojanje problema i da shvate da je jedino rešenje rad na tom problemu.

Bez obzira za koji vid pomoći se roditelji odlučili, ono što je najvažnije jeste kontinuitet – znači konstantan rad praćen upornošću i doslednošću (ne preskakati termine, ne propuštati časove, ne odlagati obaveze, ne posustajati čak i ako se napreduje sporo ili malim koracima). I ne zaboravljati da je dete na prvom mestu dete – i da ima pravo na bezbrižno detinjstvo ispunjeno igrom, smehom i radošću (a ne samo učenjem i ostvarivanjem ciljeva).

About

Šta je Urbana legenda?

27. aprila 2023.

Urbana legenda je stranica na kojoj redovno objavljujem autorske tekstove i na kojoj možete naručiti neke od mojih knjiga u elektronskom izdanju.

Knjige možete poručiti sasvim jednostavno, klikom na sledeći link:

Poručivanje

Sem knjiga, stranica nudi niz zanimljivih i aktuelnih tema: Lifecoaching, Businesscoaching, Putopisi, Recepti, Kratke priče kao i rubrika Intervjui. Intervjui su novitet na portalu: intervjuišem uglavnom naše ljude koji žive u inostranstvu, ostvarili su se profesionalno i rado nam prenose svoje radno i životno iskustvo. Svako od njih opisuje svoje putešestvije pružajući nam istovremeno puno važnih i korisnih informacija – iz oblasti biznisa, psihologije, žurnalistike, prevodilačkog zanata, umetnosti ili neke druge branše analogno. I ta rubrika iz dana u dan raste i čita je sve veći broj ljudi – na moje veliko zadovoljstvo.

U rubrikama kao što su Lifecoaching, Businesscoaching i Nekategorizovano možete naći veliki broj tekstova – što naučnih što poučnih i u realnom životu primenljivih.

Za one koji su na putu da postanu pisci ili tek prave svoje prve stvaralačke korake, pokušala sam da im raznolikošću tekstova prenesem one poruke koje smatram važnim: kroz šarolikost tema i sadržaja – uvideti kako se pišu tekstovi, kako se obrađuju različite teme i kako se menja struktura u odnosu na tematiku; kroz naglašavanje određenih elemenata – uočiti razliku između naučnog i drugih tekstova – onih umetničkih ili poetično sročenih; šta je stvaralački duh i zašto su inspiracija i marketing u večitom sukobu; zašto pratim unutrašnji osećaj a ne savete modernih internet stručnjaka o ‚‚ključnim rečima i posećenosti‚‚; šta znači biti autentičan i zašto je ostati veran sebi i svojim načelima važno.

Uostalom, zar nije svetu dosta kopija, internet analitike i trke za pratiocima?

Ovom prilikom želim takođe da vam poželim toplu dobrodošlicu i da vam se zahvalim na čitanju! Iako ne trčim za brojkama (niti se nešto posebno reklamiram a u cilju privlačenja publike), broj poseta ovoj stranici govori da vam se sadržaj dopada!

Da li me većina vas ‚‚zna‚‚? Verovatno ne. I to je razlog da na ovom mestu ubacimo jednu šalu – veoma poučnu za sve one koji žele da se bave pisanjem, kreativnim radom ili biznisom: jednom je jedan stručnjak za marketing posavetovao svog prijatelja pisca govoreći mu kako je za uspeh važno da ga što veći broj ljudi ‚‚zna‚‚. A onda ga je ovaj upitao da li on zna Dostojevskog? Naravno da ne, odgovara stručnjak. A da li ga čitaš? Da, odgovori ovaj nerado. I tu se svaka diskusija završava dok nam se suština pisanja polako otkriva: kvalitetan i autentičan sadržaj (bez obzira ‚‚poznavali‚‚ vi pisca ili ne).

I za kraj, neću vam reći samo ‚‚pročitajte šta vas interesuje‚‚ već ću uzviknuti ‚‚ČITAJTE‚‚! Čitajte što više, pogotovo ako želite da pišete; čak i ako ne, čitajte da biste ostali vedri duhom, čitajte da biste razvijali svoju maštu i kreativnost, čitajte da biste se u teškim trenucima zabavili i nasmejali, čitajte UPRKOS! Uprkos svim trendovima i brzom načinu života. Prkos, kakva lepa reč; prkositi i ostati dosledan, veran sebi i istinskim vrednostima – onim bezvremenskim.

Do sledećeg čitanja!

Vaša Urbana legenda

Business coaching, LIfestyle, Некатегоризовано

Mobilni telefon, narušena koncentracija i životni moto ‚‚nemam vremena‚‚

25. aprila 2023.

Većina nas i ne primećuje koliko vremena provodi na telefonu… A kada su u pitanju deca, tu je situacija još gora: u nekim slučajevima, govorimo i o 10 sati dnevno zloupotrebe ovog – u osnovi komunikacionog sredstva, koje se danas pretvorilo u igračku i sredstvo za zabavu.

Statistika kaže da prosečan čovek danas u toku života izgubi 5-6 godina (da, godina) na internetu / mobilnom. I ove godine se ne tiču rada (znači mobilni i internet ne služe za poslovne razgovore i kontakte već isključivo za zabavu, skrolovanje, razgledanje fotografija, slušanje muzike i ostale ‚‚interesantne‚‚ aktivnosti).

Kako osvestiti koliko vremena gubimo i kako zaštititi decu od zloupotrebe mobilnog telefona (koji sem gubljenja vremena, utiče loše i na pažnju, koncentraciju i učenje – i kao što sledi, na uspeh u školi – a od uspeha u školi zavisi čitav niz drugih životnih situacija (upis na fakultet, zapošljavanje itd.). O poremećaju društvenih odnosa, skoro pa nepostojećoj socijalizaciji uz konstantno fokusiranje na virtuelni svet, nekom drugom prilikom jer je to tema za ozbiljnu i dugačku studiju.  

Većina će u ovom momentu reći da je internet korisno sredstvo jer na njemu ima toliko knjiga i poučnih tekstova (naučnih, pedagoških, školskih materijala i sl.). Statistika međutim ni u ovom slučaju nije ohrabrujuća: najnovija istraživanja pokazuju da nam je koncentracija koja se tiče čitanja na internetu drastično opala (i odraslima i deci); do skora su ljudi čitali knjige i naučne tekstove na internetu u proseku u trajanju od 11 minuta. To vreme se skratilo na 7 minuta a danas već govorimo o 5 minuta koncentracije i usmerene pažnje. Za sve duže tekstove većina ljudi jednostavno pređe rukom preko njih i nastavi da skroluje (u prevodu: odustanu još pre nego što su i počeli da čitaju). Šta je posledica toga? Sve manje i manje odraslih i dece se bavi temeljnim čitanjem knjiga; što manje čitamo, manje razvijamo / koristimo svoju maštu; što manje koristimo maštu, opada i kreativnost. Ne samo da su koncentracija i pažnja u ozbiljnom padu već i niz drugih aspekata ljudskih bića – i to onih najlepših koji se tiču kreativnosti, umetnosti, stvaralačkog duha, inspiracije, lepote, prijateljstva i negovanja istog, druženja i pažljivog slušanja sagovornika, empatije… A to su već ozbiljna pitanja za buduće generacije.

Slede koraci analitično kako ograničiti vreme na mobilnom (ako vam je ovo prvi put da proveravate koliko je vremena izgubljeno svaki dan, budite spremni na šok):

svaki telefon u sebi ima aplikaciju Settings. Kliknuti na Settings. Kada se Settings otvore, kliknuti na Digital Balance.

Digital Balance je aplikacija koja analitično prikazuje koliko sati svakog dana provodimo na mobilnom telefonu i konkretno, koliko sati smo koristili svaki program / aplikaciju (znači koliko sati na internetu, koliko sati na porukama, koliko sati na muzičkim internet aplikacijama itd.).

Kada pregledate analitiku (i vidite crno na belo koliko je to zaista sati), možete nastaviti sa ostalim koracima koji se tiču ograničavanja vremena za svaki program ponaosob.

Kako se ograničava vreme?

Na istoj aplikaciji (znači Digital Balance) postoji opcija Za odrasle (za vlasnika telefona): tu ograničavate sami sebe i postavljate sebi granice. Na primer: želim da provodim na muzičkim internet aplikacijama ne više od sat vremena dnevno. Kliknete, odaberete vremenski interval i postavite sebi granice.

Druga opcija je ona Za zaštitu dece. Da biste zaštitili svoje dete i ograničili upotrebu raznih aplikacija (igrica ili muzičkih video klipova), možete ih putem ove aplikacije ograničiti. Internet programe i pristup raznim drugim aplikacijama možete takođe vremenski ograničiti na isti način.

Puno uspeha!

Intervjui

Psihološko savetovalište u Berlinu – na našem jeziku!

22. aprila 2023.

Intervju sa Gordanom Stepanović, psihologom i psihološkim savetnikom

Gordana, hvala na izdvojenom vremenu i što ste pristali da date intervju za portal Urbana legenda

Hvala Nataša, zadovoljstvo mi je.

1 Odakle ljubav prema psihologiji? Šta je to tako fascinantno u ljudskoj psihi što Vas je navelo da upišete studije psihologije?

Odakle ljubav prema psihologiji, ne znam, verujem da sam pratila svoj unutrašnji osećaj – onu implicitnu, nevidljivu nit zbog koje mislite da je to jedini izbor za vas.

Sve u vezi ljudi me je fasciniralo – kako opažamo, kako razmišljamo, kako i koliko osećamo, koliko smo osvešćeni ili ne… Psihologija mi je svakako pomogla da bolje razumem kako sebe, tako i svet oko sebe.

Posle toliko godina pouzdano mogu da kažem da se ta ljubav dodatno razvijala i rasla sa svakim novim korakom ka usavršavanju i sopstvenom razvoju, kao i sa svakim novim iskustvom i aktivnim radom sa klijentima i potvrđivala da je to najbolji izbor za mene.

2 Vi ste i psihološki savetnik; kako se postaje psihološki savetnik? Šta je potrebno završiti?

Nakon završenih osnovnih studija psihologije, stiče se zvanje diplomirani psiholog i otvaraju se mnoge dodatne mogućnosti za usavršavanje i profesionalno profilisanje – u domenu organizacione, razvojne, kognitivne, forenzičke psihologije itd. (da nabrojimo neke).

Jedna od mogućnosti  je i edukacija iz psihoterapije koja podrazumeva dodatno višegodišnje usavršavanje kao i lični i supervizijski rad u sklopu određenih psihoterapeutskih teorija (psihodinamske, konstruktivističke, egzistencijalne, kognitivne itd), posle čega se polaže završni ispit i stiče zvanje psihoterapeuta.

Želela bih da naglasim da su ovo bili uslovi kad sam ja zvršavala studije i donela odluku o daljim profesionalnim koracima – da li se ti uslovi i danas primenjuju ili se u međuvremenu nešto menjalo, zaista ne bih umela da kažem.

3 Da li se ljudi danas lako odlučuju za psihoterapiju? Da li smo prevazišli sve one blokade i zastarela uverenja da je psiholog ‚‚samo za umno poremećene‚‚ (da ne upotrebim drugu reč) ili smo kao društvo danas nešto otvoreniji prema psihoterapiji?

U poslednjih nekoliko godina, primetan je pozitivan trend porasta brige o mentalnom zdravlju, što je donekle bilo uslovljeno situacijom u kojoj smo se svi našli tj još uvek aktuelnom pandemijom. Rekla bih da se sve više ljudi okreće psihoterapiji, ne samo zbog prisustva određenim mentalnih poremećaja ili mentalnih smetnji, već vođeni željom za ličnim rastom i razvojem. Svakako trend koji me posebno raduje, jer verujem da je briga o mentalnom zdravlju put ka ostvarenju ličnih potencijala i neizostavan deo osvešćenog, kvalitetnog i ispunjenog života.

4 Koje metode koristite u psihoterapiji i koja daje najbolje rezultate?

U svom savetodavnom radu se vodim holističkim pristupom te su tehnike i metode  koje koristim  skrojene i prilagođene senzibilitetu i problematici aktuelnog klijenta sa ciljem postizanja veće svesnosti, preuzimanja odgovornosti i postizanja rezultata definisanih u saradnji sa tim klijentom. Imajući to u vidu, jasno je da ne postoji jedna tehnika podjednako uspešna i primenjiva u svim slučajevima. (ABC-kognitivne tehnike, tehnike relaksacije, roll play, tehnike prihvatanja, tehnike izlaganja, fokus na “ovde i sada” su samo neke od metoda koje koristim.)

5 Šta je to u modernom društvu što negativno utiče na ljudsku psihu izazivajući nam razne probleme / psihosomatska oboljenja?

Stres pre svega. Živimo brzim tempom, izloženi raznim informacijama, dostupni smo i u toku i posle radnog vremena; nikada zadovoljni-uvek želimo više- više novca, bolje rezultate, više moći, bolji fizički izgled. Sve je manje vremena da zastanemo, udahnemo i oslušnemo taj unutrašnji glas; da se zapitamo iskreno šta nam je zaista potrebno, a šta nam je nametnuto društvom, kulturom, sredinom u kojoj se nalazimo. Gde smo mi u svemu tome?

Sve smo udaljeniji od prirode; sve smo udaljeniji jedni od drugih, od onog humanog u nama i u nekom trenutku – trenutku ove moderne kulture koja gaji kult individualizma, zaboravili smo da je čovek socijalno biće i da smo potrebni jedni drugima; zaboravili smo da su emotivnost i vulnarabilnost osnova za hrabrost.

6 Da možete, šta biste od modernih tehnologija izbacili / ukinuli ili barem sveli na minimum?

Danas je život koncipiran tako da je teško setiti se vremena pre modernih tehnologija, ali svakako bih savetovala da se njihova upotreba svede na minimum – prvi od njih je mobilni telefon. Znam, poslovi od nas zahtevaju da budemo često online, dostupni smo i van radnog vremena; mnogi od nas ne žive u zemlji porekla te naj taj način održavaju kontakt sa dragim osobama itd. Ipak, preporučujem uvođenje određenih pravila i granica o tome kada možemo i koliko dugo da ih koristimo.

Zatim društvene mreže,koje bih potpuno zabranila ili makar njihovu upotrebu svela na minimum jer još uvek nismo svesni negativnog uticaja koje imaju na nas i prvenstveno na psihu naše dece – zabrinjavajući su podaci o stopama depresije i anksioznosti medju adolescentima koje su u  ogromnom porastu već godinama unazad od pojave društvenih mreža.

7 Živimo u jednom relativno dobro uređenom sistemu; međutim, i pored toga, vidimo da je stres sveprisutan. Zašto je to tako? Možda nije do sistema…?

Ne bih da ponavljam već rečeno, ali zavisno od sredine u kojoj živimo razlikuju se problemi sa kojima se suočavamo na dnevnom nivou. Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje kroz prizmu hijerarhije potreba psihologa Maslova – u nerazvijenim sistemima, ljudi su uglavnom preokupirani egzistencijalnim problemima, dok u uređenim sistemima gde ljudi imaju zadovoljene bazične potrebe i potrebe za sigurnošću, na scenu stupaju potrebe višeg nivoa poput razvoja samopoštovanja i samo-aktualizacije. Međutim današnji stil života i hronični nedostatak vremena da se posvetimo sebi i zadovoljenju tih viših potreba neizbežno dovodi do nezadovoljstva stilom života i stresa.

8 Dosta slušamo o kognitivnim procesima; šta je u stvari kognitivno-bihejvoristički pristup i da li ga primenjujete?

Kognitivno-bihejviorsitička teorija je psihoteraputski pravac koji se zasniva na uverenju da su naše misli posrednici izmedju spoljnih događaja i naših emotivnih reakcija na te događaje tj da ljudi nisu uznemireni događajima kao takvim, već svojim viđenjem situacije, koje često može da bude disfunkcionalno. Cilj terapije je identifikovati disfunkcionalne, iskrivljene misli i maladaptivna ponašanja koja izazivaju emocionalni stress, te uz odgovarajaće coping mehanizme i CBT tehnike naučiti klijenta da ih prepozna i promeni dok razvijamo i ojačavamo njegove snage i kompetencije za podnošenje i prevazilaženje sličnih situacija.

KBT je direktivna, brza terapija sa odličnim rezultatima u tretmanu anksioznih poremećaja, depresije, PTSP-a, i kao takva često je i moj je izbor u radu sa klijentima, naravno zavisno od njihovog senzibiliteta i aspiracija .

9 Šta je sa bilingvalnom sredinom u kojoj živimo? Koliko ona utiče na nas i na prvom mestu, kako utiče?

Mi živimo u multikultulturalnoj i multilingvalnoj sredini i neosporno je da smo svakodnevno izloženi različitim uticajima. Poznavanje dva ili više jezika ima brojne prednosti. Recimo, istraživanja su pokazala da bilingvalna deca postižu bolji akademski uspeh i imaju razvijeniju samokontrolu; takođe bilingvalnost je povezana sa kreativnošću, a usporava i kognitivnu deterioraciju kod starije populacije. Poznavanjem stranih jezika otvaraju nam se razne mogućnosti po pitanju zaposlenja, otvoreniji smo i prema kulturološkim razlikama itd.

Međutim, u praksi su prisutne brojne zablude, miskoncepcije vezano za bilingvalnost, te tako srećem roditelje koji mucanje i/ili kašnjenja u razvoju govora deteta greškom povezuju sa bilingvalizmom. Da navedemo jedan primer: sasvim je normalno i očekivano da malo dete pozajmljuje reči iz jednog jezika u drugi, ali ta praksa nestaje sa sazrevanjem tj sticanjem fluentnosti u oba jezika.

Sve u svemu, prednosti i nedostaci bilingvalizma variraju u zavisnosti od okolnosti i iskustva pojedinca.

10 Mi koji živimo u inostranstvu, imamo niz prednosti: govorimo najmanje 2 jezika, imamo 2 domovine, prijatelje širom Evrope, veće mogućnosti zaposlenja sa znanjem stranih jezika, često putujemo – što je mnogima san… Pitanje glasi: obraćaju li ljudi pažnju na te prednosti ili uglavnom vide negativne strane života u inostranstvu?

Zanimljivo pitanje, hvala Nataša. Rekla bih da je to relativno i krajnje individualno; u svom dosadašnjem iskustvu, češće sam se susretala sa pojedincima u trenucima kada su bili više fokusirani na negativne aspekte života u inostranstvu; ali, u tim trenucima oni su bili na početku izazovnog puta koji podrazumeva adaptaciju i integraciju na novu sredinu; to je proces koji angažuje i testira naše unutrašnje kapacitete, a može da potraje i godinama pre nego što se u novoj sredini osetimo kao „svoj na svome“. Prirodno je i očekivano da nam je tokom takvog perioda fokus usmeren na nedostatke i negativne aspekte situacije u kojoj se nalazimo, ali se ipak ne bih se složila sa tezom da smo nesvesni onog pozitivnog što takva promena donosi.

11 Šta najviše volite u svom poslu?

Sve u vezi posla kojim se bavim me inspiriše, pomera i navodi na dalji rast i razvoj; volim izazove pri svakom susretu sa novim klijentima; njihovo zadovoljstvo i osmeh na kraju zajedničkog rada koje doživljavam kao dragocen fidbek o procesu koji smo vodili, kao i uverenje da zahvaljujući tome činimo ovaj svet za nijansu boljim mesto za život, jer verujem da promena treba da krene od nas.

12 Pretpostavljam da koristite socijalne mreže; poslednjih nekoliko godina je primetan trend gurua, spiritualnih vodiča i raznih trenera ličnog razvoja. Većina njih ima završen seminar – od par nedelja a nekad i dvodnevni međutim, i pored toga, upuštaju se smelo u savetodavni rad obećavajući rešenja za jako teške životne situacije – zdravstveni, porodični i problemi na poslovnom planu… Imate li komentar?

Živimo u doba instant kulture i konzumerizma; živi se brzo i stresno, ljudi najčešće nemaju vremena i strpljenja da se studiozno bave određenim temama. Zahvaljujući internetu i društvenim mrežama sve nam je postalo dostupno; sa svih strana smo bombardovani raznim sadržajima i savetima kako da zaradimo 100.000EUR za mesec dana; kako da transformišemo telo za 28 dana; kako u 5 koraka da postanemo “idealni” roditelji itd… Ako razmislimo o tim sadržajima kojima smo izloženi, ne samo mi, već i naša deca, shvatamo da nam se na jednom nivou šalje poruka da nismo dovoljno uspešni/ bogati/lepi itd. Sa druge strane, deca nam odrastaju sa uverenjem da mogu i zaslužuju sve i da bi nešto dobili, potrebno je da to samo dovoljno žele. Posledično, postali smo idealna klijentela za razvoj i primenu raznih “magičnih” i “jednokratnih” rešenja.

Sve ostalo je pitanje etike i morala onih koji takva rešenja nude.

13 Sem ličnog razvoja, internet nam nudi i druge metode za ‚‚samopomoć‚‚ u vidu video klipova, vizualizacije, pozitivnog razmišljanja, spiritualnih tehnika i kosmičkih energija. Postoji li čarobni štapić ili neka magična metoda za rešavanje problema? Ili je to jedan proces koji traje i na kojem zajedno rade klijent i terapeut?

Odgovor na prethodno pitanje mi je poslužio kao šlagvort, pa da ne dužimo, da li postoji univerzalno rešenje primenjivo za sve i u svakoj prilici; koliko god primamljivo zvučalo verujem da ne postoji. Ostalo zavisi od naših aspiracija, ideala kome težimo; nekome odgovaraju brza, instant rešenja problema, jer nema ni želju, ni kapacitet za nešto više.

Ipak, ukoliko želimo dugotrajne promene, produktivniji i kvalitetniji život, ukoliko smo zainteresovani za lični rast i razvoj to podrazumeva istrajnu, posvećenu i često dugotrajnu saradnju klijenta i terapeuta.

14 Da li postoji ‚‚uopšteni‚‚ savet koji radi za sve a koji biste želeli da podelite sa nama…? Nešto kao životni moto…

Lično mi je uvek bilo važno da budem autentična, svesna sebe i svojih uverenja; da odluke donosim u skladu sa svojim sistemom vrednosti i da se okružim sa ljudima koji me inspirišu, motivišu i podstiču najbolje u meni. Naravno, to nije uvek bio najjednostavniji put i često se kosio sa nametnutim socijalnim kriterijumima, ali za mene je jedini ispravan.

15 Kako zainteresovani mogu da stupe u kontakt sa Vama – šta sve predstavlja predmet Vašeg rada i ko može da Vam se obrati za pomoć?

U opusu mog delovanja, između ostalog su teme vezane za integraciju i adaptaciju na život u novoj sredini; porodične relacije i partnerski odnosi; problemi savremenog čoveka poput anksioznosti i depresije; veština komunikacije, kao i savetovanje roditelja u odnosu sa decom uzrasta do 10 godina.

Dobrodošli su svi zainteresovani za lični rast i razvoj i mogu me kontaktirati na e-mail gordana.innerstrength@gmail.com , kao i preko moje Instagram stranice: gordana.stepanovic_savetovanje.

Hvala najlepše i puno uspeha u radu!

LIfestyle, Некатегоризовано

Poteškoće u razvoju – šta sad?

17. aprila 2023.

Kod velikog broja dece u nekom momentu dođe do određenih poteškoća: u razvoju, u učenju, u ponašanju, u procesu integracije i socijalizacije…

Kako se postaviti u tim situacijama i šta je za dete najvažnije?

Ostati smiren: deca mogu da osete vaše (ne)raspoloženje, ton u vašem glasu, mogu da prepoznaju govor tela i da počnu da se osećaju neprijatno ili čak i manje vrednim. Znači jako je važno nastaviti tretirati dete na isti način kao i do sada (imali nemali dijagnozu u rukama), potpuno ravnopravno sa drugom decom (ako ima više dece u porodici) i sve u svemu, biti jedan stub i oslonac na koji Vaše dete uvek može da računa.

Ne sažaljevajte dete: ne koristite izraze kao ‚‚jadan‚‚ i ‚‚teško njemu‚‚ i šta će dalje biti u životu.

Ne postavljajte dete u ulogu žrtve jer su velike šanse da će se u tu ulogu vremenom i ‚‚uživeti‚‚ ili čak početi i da se koristi njom (što mu neće pomoći u razvoju).

Nemojte sve raditi umesto Vašeg deteta (opet iz onog sažaljenja ili saosećajnosti i prevelike ljubavi). I ovde su velike šanse da razvije jednu negativnu osobinu koja se u praksi zove Stečena bespomoćnost i predstavlja upravo to što reč kaže – dete nauči da bude bespomoćno i da drugi sve rade umesto njega propuštajući tako sam proces učenja i osamostaljivanja.

Ne očekujte previše, nek očekivanja ne budu isuviše visoka / nerealna.

Nemojte ni potcenjivati detetove mogućnosti i ići u drugu krajnost stavljajući ga tako u poziciju ‚‚manje sposobnog‚‚ ili još gore, ‚‚manje vrednog‚‚.

Nemojte previše brinuti a pogotovo ne unapred. Veliki broj ljudi na Balkanu (ne samo roditelja već ljudi uopšte) misli da će ‚‚brigom‚‚ sprečiti negativne događaje. Neki se plaše da se obraduju, svi kucamo u drvo ‚‚da zlo ne čuje‚‚ a kao ekstremni primer tog ponašanja primećuje se strah prisutan kod nekih roditelja – strah koji ih sprečava da normalno postupaju sa svojim detetom i blokira ih da se bilo čemu obraduju. Jer, samo ako konstantno brinu i pate, onda se njihovom detetu neće desiti ništa loše. Ova ‚‚metoda‚‚, sem narušavanja sopstvenog zdravlja, stvara i jednu nezdravu atmosferu u porodici – atmosferu koju dete i te kako može da oseti (čak i ako još uvek nije razvilo govor).

Obezbedite sebi ali i deci što prijatnije (i zdravije) uslove za život – bez konstantne brige, nervoze i crnih predviđanja za budućnost. I ne, nije sebično da se osećate dobro! Jer…   

…svom detetu ste korisni jedino ako ste fizički i psihički zdravi i stabilni.

I po mogućstvu vedrog duha.

Samo onaj koji ima može i da dá. Dajte svom detetu optimizam, ulijte mu nadu, budite stabilni. Da biste dali, morate prvo sve navedeno i imati. Jer ako nemate, ako se osećate nesrećno i prazno, nemate odakle ni da date.

LIfestyle, Некатегоризовано

Život pre interneta

24. marta 2023.

– Pre interneta smo razgovarali sa ljudima gledajući ih u oči. Nismo proveravali mobilni; nismo čak ništa ni držali u ruci dok pričamo sa nekim. Nedostatak vizuelnog kontakta se smatrao u najmanju ruku nepristojnim a u nekim situacijama čak i uvredom.

– Uživali smo u hrani; u svakom zalogaju. Nismo slikali svoj ručak, nismo objavljivali fotografije niti smo pokušavali da ‚‚zadivimo‚‚ prijatelje tim posebnim ‚‚specijalitetima‚‚.

– Uživali smo i u ambijentu restorana, slušali lepu muziku, pevušili i igrali sa prijateljima. Nismo se snimali, nismo birali ‚‚pravi ugao‚‚ niti smo ‚‚kačili‚‚ video klipove da svi vide kako ‚‚uživamo‚‚.

– Smejali smo se kada bi nam nešto bilo smešno. Nismo nameštali osmeh za slikanje.

– Nije bilo selfija; niko se nije sam slikao samo da bi tu sliku negde ‚‚objavio‚‚ i dobio puno ‚‚lajkova‚‚.

– Fotografije smo ‚‚lajkovali‚‚ tako što smo ih ređali u album a zatim razgledali sa porodicom i prijateljima rado se prisećajući lepih trenutaka (obično sa letovanja, zimovanja, novogodišnjih praznika, diplomiranja, venčanja…).

– I tako su nam ti trenuci za slikanje zaista bili posebni – prisustvo fotografa bi značilo da se nešto važno dešava. Niko nije slikao svoj doručak, kafu, nove nokte ili travu na kojoj sedi. U prirodi smo uživali ‚‚lično‚‚ i uživo.

– Uživali smo i u zalasku sunca. Gledali smo u zalazak; nismo ga slikali da bismo ga ‚‚okačili‚‚. To je obično bio jedan momenat mira i tišine; nešto kao današnja meditacija…

– Nije bilo ‚‚statusa‚‚; niko nije morao da zna da li smo u vezi, da li smo raskinuli, da li smo se verili ili venčali. To se zvalo ‚‚privatan život‚‚; i zato je i trebao da ostane privatan. Ljudi su cenili svoju privatnost.

– Nije postojao rizik da vam neko ‚‚ukrade profil‚‚ ili da se lažno predstavi. Profil je bio naziv za sliku iz profila koju smo crtali na času likovnog.

– Kada bi neko nekog ‚‚pratio‚‚ smatrao se umno poremećenim. Ljudima koji prate druge ljude bavile su se službe bezbednosti i psihijatrijske ustanove.

– Nije nam bilo potrebno ni da nas neko ‚‚obožava‚‚ niti da nam šalje ‚‚smajlije‚‚ i srculenca. Voleti samog sebe i funkcionisati samostalno i nezavisno se smatralo odlikom zdrave ličnosti; psihički zdrave.

– Noću smo spavali; niko nam nije ‚‚kuckao‚‚ u pola noći niti su nam stizala obaveštenja da je neko nešto objavio. Spavalo se mirno i bezbrižno; obično smo se ‚‚uspavljivali‚‚ uz knjigu ili bismo jednostavno žmurili desetak minuta dok nam san ne padne na oči; tako jednostavno.

– Nije bilo ‚‚‚viralnih‚‚ postova. Viralnim se smatralo ogovaranje ili neki ‚‚skandal‚‚ koji bi svi prepričavali. O tome smo slušali ‚‚uživo‚‚ imajući priliku da vidimo i izraz lica i govor tela sagovornika.

– Modni trendovi sa interneta nam nisu diktirali kako bi trebalo da izgledamo; nije bilo ni depresije ni anksioznog poremećaja zbog socijalnih mreža. Nismo se poredili sa milionima ljudi širom sveta.

– Nismo ni držali dijete sa interneta. Kome je dijeta bila potrebna iz zdravstvenih razloga ili zbog prekomerne težine – išao bi kod lekara.

– Voleli smo se i ljubili i grlili i uživali u svakom trenutku… Partner nije morao da stoji u mestu i da nas ukočen ljubi sve dok ne ispadne dobra fotka… Poljubac je bio nešto spontano i lepo.  

– U stvari, nismo nikada ni pućili usta u kameru; nije postojao nikakav razlog za to.

– Nismo se hvalili na socijalnim mrežama – ni šta smo kupili ni koju knjigu smo pročitali niti da li smo bili na sajmu knjiga; nije bilo selfija sa sajmova, kongresa i simpozijuma. Tamo smo išli zbog sebe – da bismo nešto naučili. Knjige su nam preporučivali prijatelji, nastavnici i bibliotekarka.

– Duhovnost nismo tražili u kompjuteru; u te svrhe imali smo duhovnike ili dobre stare psihologe.

– Za izbor profesije išli smo kod stručnjaka za profesionalnu orijentaciju koji bi nas testirao; nismo se obraćali guruu za lični razvoj…

– Nismo se ni ‚‚edukovali‚‚ preko interneta; obrazovanje je bilo obrazovanje i sem njega nije postojalo ništa drugo. Lično prisustvo se smatralo neophodnim za izučavanje bilo čega; ne zbog prisustva samog po sebi već zbog vežbanja discipline i posvećenosti: da svakog dana ustanemo iz kreveta, odemo u školu ili obrazovnu ustanovu, propratimo nastavu, zapisujemo i hvatamo beleške, komuniciramo ‚‚uživo‚‚ sa ostalim polaznicima i nastavnim osobljem i tako se pripremimo za život… Jer da, u realnom životu jedne odrasle osobe, sve te veštine su neophodne.

A moderan čovek (odrastao ili ne), u proseku provede oko 5 – 6 godina svog života (da, godina) na internetu. Besciljno ‚‚skroluje‚‚, razgleda slike, čita površno razne tekstove, objavljuje šta je doručkovao, ručao, kako se očešljao, šta je obukao, kuda ide, da li sedi u parku ili u kafiću, kakva je atmosfera, kakav mu je ‚‚feeling‚‚ i šta tog trenutka oseća (zaista ili kao bajagi)… A zatim nastavlja da se ‚‚konsultuje‚‚ sa ‚‚stručnjacima‚‚ pa čak i ‚‚edukuje‚‚, tražeći savete za svoje zdravstvene probleme – gugluje simptome pa na kraju sam sebi uspostavlja dijagnozu… A posle dijagnoze, sam prouči i svoju psihu, uz neizostavnu savetodavnu pomoć spiritualnog internet gurua.. I tako, minut po minut, sat po sat, na kraju izgubi onih 5-6 godina života. Dok neki za tih 5 godina završe fakultet ili steknu 5 godina radnog staža; ili zasnuju porodicu…  

I tako, više nismo korisnici tog sredstva koje se zove internet; sredstvo koristi nas. I košta… Košta nas vremena i života. REALNOG ŽIVOTA I REALNOG VREMENA. Realnog – ne virtuelnog; takvo ionako za nas ljudska bića ni ne postoji – sve dok živimo u ovoj – ovozemaljskoj dimenziji.

Posetioci

0 1 9 8 9 5

Za oglašavanje i reklamiranje na našem sajtu ali i za finansijsku i drugu podršku, možete poslati upit na e-mail: activus0812@yahoo.gr