Neki roditelji se pitaju zašto je njihovom detetu određena pratnja ili organizovan prevoz. Ne žele da im dete bude ‚‚stigmatizovano‚‚, ne sviđa im se što ‚‚komšije gledaju‚‚ (ono čuveno: šta će narod da kaže) a takođe i tvrde da dete u većini slučajeva ume sámo da pređe ulicu i tek se ponekad zbuni.
Zašto se (često i pored negodovanja roditelja) pratnja ipak dodeljuje / savetuje?
Zato što ‚‚ponekad‚‚ i ‚‚u većini slučajeva‚‚ i ‚‚katkad je sposobno a nekad se zbuni‚‚ ne predstavlja bezbedan pristup.
Za tragičan ishod, dovoljno je samo jednom da se zbuni.
Ako nadležna služba smatra da je detetu potrebna pratnja ili organizovan prevoz, prihvatite predlog.
U radu sa decom sa posebnim potrebama, kada su u pitanju ponašanje, učestalost određenih pojava, simptoma i sl., vršimo statističke analize. To znači da obračunavamo tendencije, verovatnoću rasta ili pada istih – znači da li situacija ide na bolje ili na gore. I to je tako kada se radi o skoro svim pojavama sem bezbednosti.
Kada je kretanje po gradu, kretanje u saobraćaju i uopšte samostalno kretanje i samostalno donošenje odluka u pitanju, tu ne radimo sa procentima (npr. ne možemo reći da je dete u 75% slučajeva sposobno samo da pređe ulicu jer se postavlja logično pitanje šta je sa ostalih 25%)? Neophodno je da dete 100-procentno bude sposobno da se samo kreće, da razlikuje crveno i zeleno, da zna šta znači stop, da ne sme da pretrčava i sve u svemu, čak i samo 1 put (znači 1 u 100) nam je dovoljan da odgovor u dokumentu bude ‚‚Ne, nije u stanju da se samo kreće.‚‚ i da se, kao što sledi, detetu organizuje pratnja.
Sem opasnosti u sabraćaju, deca sa posebnim potrebama su izrazito ugrožena i često žrtve napada. U zavisnosti od prirode sindroma, neka deca sa posebnim potrebama su izuzetno ‚‚ljubazna‚‚, dobronamerna i lakoverna, čak i neprimerno bliska sa nepoznatim ljudima koji to mogu da zloupotrebe (započinju razgovor sa nepoznatima, iniciraju telesni kontakt, gledaju druge ljude direktno i intenzivno u oči, zagrle nekog nepoznatog na ulici i sl.). Neretko su, sem napada, i žrtve krađa, prevara, iskorišćavanja i sl.
Neki od primera iz prakse su sledeći: krađa (novca, novčanika), manipulacija, ruganje / podsmevanje, iritacija i razdraživanje u cilju izazivanj konflikta i ‚‚zabave‚‚, zloupotreba poverenja, nedozvoljeno fotografisanje (sa ciljem da se fotografije deteta kasnije prodaju na crnom tržištu), seksualno zlostavljanje. Ove situacije se ne dešavaju kao što većina misli u pola noći na nekom mračnom i pustom mestu već često u po bela dana.
Iz svih navedenih razloga i zbog svih mogućih rizika, ako je nadležna služba predložila pratnju, prihvatite savet. I ako ‚‚narod‚‚ ima neki komentar na organizovani prevoz iz škole, nek nastave da ogovaraju kad već nemaju ničim drugim da se bave. Važno je da je dete bezbedno i da su roditelji mirni i sigurni.
