Svi ste čuli za onog čuvenog dečka iz kraja koji sve zna, sve radi, popravlja, spaja žice, sastavlja i rastavlja i toliko je dobre duše da neće ništa da naplati… A i kako bi? Da izda račun ne može – nema firmu; da naplati kao samostalni privrednik takođe ne ide jer nije čak ni paušalno registrovan; da se pozove na svoje diplome ne može – jer ih nema; da procenite koliko treba da mu platite na osnovu godina radnog staža ne možete jer taj isti staž nije nigde upisan – a i kako bi? Dečko radi samo „prijateljski„ i tu u kraju. Sve u svemu, ništa konkretno, ništa na papiru ali se i pored toga u sve razume. I neee, nikakvo plaćanje ne dolazi u obzir, pa šta ako sam ti popravio utikač i raspremio podrum? Biće dana, odužićeš mi se.
I tako, idu dani…
Posle nekoliko meseci, kada ste već i zaboravili na dug, pojavljuje se dečko na vratima jer sad njemu treba „prijateljska„ usluga. Naravno, izaći ćete mu u susret, ni pomislili niste da ga odbijete.
I tako nekako počinje jedno novo poglavlje puno problema, ljutnje, diskusija a često i sukoba- da bi na sve to na kraju došlo i kajanje. Jeste, ruku na srce, radio je kod vas tog dana čitavih sat vremena i pospremio je podrum, izbacio starudiju i zamenio onaj nesretni utikač. I sad traži za uzvrat da zaposlite njegovog brata od tetke kod vas u firmi? I da ga primite na stan jer je iz provincije – samo dok se ne snađe, za prvo vreme…
U čemu je ovde suštinski problem? Upravo u KOLIČINI vremena i rada koje je neko utrošio da vama reši neki problem i u VREDNOSTI protivusluge koju će vam u nekom momentu – kad njemu bude odgovaralo – zatražiti. Vredi naglasiti „kada njemu bude odgovaralo„. Da li će to biti pogodan momenat za vas? Možda se pojavi tek posle godinu dana a vi se tada nalazite usred razvoda, selidbe i promene posla. A on došao po svoje. I vi niste u mogućnosti da mu uzvratite uslugu. Ili jeste u mogućnosti ali se ne slažete da ta protiv usluga ima toliku VREDNOST kao što on smatra. A obično, zatražiće ono što njemu treba a ne koliko ZAISTA na tržištu rada vredi pospremanje podruma (oko sat vremena rada znači).
I tako, umesto da u datom momentu pitamo koliko nešto košta, to nešto platimo i završimo s tim, stavljamo sebe u podređenu poziciju DUŽNIKA koji niti zna KADA će mu doći na naplatu a ne zna ni KOLIKO će mu zatražiti da plati i koliko će zaista VREDETI ta protivusluga.
O neprofesionalnom pristupu i „brljotinama„ koje se tako prave, drugom prilikom. Jer, koliko god da je dečko iz kraja iskusan u svojim poslovima, ako nešto pokvari ili ne uradi kako treba – to nešto plaćamo dvaput. Jednom dečka iz kraja a drugi put profesionalca koji će (za novac i uz račun) obaviti temeljno posao.
Da sumiramo, šta je to što što obično traže oni koji svoje usluge nude „besplatno„:
– protivuslugu (nepoznato kad, nepoznato u kojoj meri i kog opsega)
– tzv. prebijanje – ja tebi, ti meni
– isplata „u naturi„ (razni proizvodi i usluge u zamenu za novac)
– daju vam na odloženo plaćanje ili na plaćanje u ratama / parcijalno i obično se radi o firmama (a kada se sve sabere sa kamatom, ispadne skuplje nego da smo odmah platili u gotovini)
A šta nude oni koji OD VAS traže da radite BESPLATNO (bez obzira bili privrednik ili ne):
– protivuslugu (koju će vam pružiti kada i ako i u vrednosti koja njima bude odgovarala – a to može biti i čokolada ili flaša vina i tako će smatrati da su vam se „odužili„)
– provizija – kad prodam robu / naplatim neki novac, isplatiću te. Taj dan retko sviće
– partnerstvo (nudim udeo u poslu, deonice u firmi, podelu dobiti (kada i ako je ostvarim)). A da li je pametno upuštati se u ortakluk sa ljudima koji ne isplaćuju svoje saradnike – procenite sami
– odloženo plaćanje (kada se sve sabere sa kamatom, ispadne skuplje nego da smo odmah platili u gotovini)
– ne nude ništa za uzvrat ali očekuju da ih sažaljevate jer njima je „teško„ (a vama je inače lako i novac vam pada s neba)
– ne nude ništa za uzvrat ali hoće besplatno jer su: simpatični (čitaj arogantni), lepi i pametni (čitaj drski), poznati (mama im je jedini verni obožavalac ali im pumpa Ego svakodnevno), jer im život to duguje (a vi se zovete Život pa došli kod vas da traže), jer imate više od njih (da, i to je zato što radite a oni ne), jadni i teško im je (a vama je inače lako)
– hoće besplatno jer su tako navikli: da ućare, ukradu (da, ima i takvih), zakinu, zavrnu, prevare… I da, raduju se kad uspeju; a možda i smeju iza leđa. Ne očekujte saosećajnost i samospoznaju; to su već više sfere svesti.
Sve u svemu, sledeći put kada se odlučimo za neku besplatnu uslugu – a sve u pokušaju da uštedimo, nije na odmet prisetiti se mudrih reči Roberta A. Heileina:
Anything free is worth what you pay for it – Robert A. Heilein
(Sve što je besplatno vredi onoliko koliko ste za to platili – Robert A. Heilein)
