(i kod odraslih i kod dece)
Promena kao promena je uvek teška – i nama odraslima koji svesno težimo nekoj promeni a i deci analogno. Razlozi zašto su nam promene tako teške u životu su višestruki; navešću samo neke:
– ljudski organizam je konstruisan tako da teži ‚‚održavanju postojećeg stanja‚‚ što znači da nam je na neki način urođeno i prirodno da se opiremo promeni (uključujući ne samo telo već i našu psihosintezu – i kao što sledi, navike)
– svaka promena je stresna pa čak i ona pozitivna (postoji negativan stres a postoji i pozitivan stres); to praktično znači da će individua čak i na pozitivnu promenu reagovati kao na borbu sa stresnom situacijom. A u prirodi je ljudskih bića da izbegavaju stresne situacije
– navike: za sticanje novih navika i usvajanje istih je neophodno vreme; neophodna je takođe i vežba, nekad i svakodnevno ponavljanje, sve u svemu, težak i naporan rad
– koliko je vremena potrebno za sticanje novih navika je jedna tema koja je danas sveprisutna u medijima. Veliki broj ‚‚duhovnih učitelja‚‚ obećava da nam može promeniti navike i tvrde da su pronašli ‚‚magičnu formulu‚‚ relevantno sa vremenom. Neki tvrde da je potreban tek 21 dan, drugi 2-3 meseca, treći kažu oko 6 meseci a četvrti veruju da je za ‚‚brisanje‚‚ loših navika potrebno tačno onoliko vremena koliko nam je trebalo da ih stvorimo. Sa poslednjom teorijom se ne bih složila iz prostog razloga što svi znamo koliko malo vremena nam je potrebno na letovanju da zaboravimo na ustajanje u 06:00 h ujutru; u suštini, tek dan – dva. Možda se prvi dan na godišnjem odmoru i probudimo po navici u 06:00 h, drugi dan ćemo već to vreme prespavati bez trzanja i / ili buđenja što znači da je organizam već posle dan-dva ‚‚izbrisao‚‚ naviku ranog ustajanja i prešao na modus godišnjeg odmora. Što se tiče ostalih teorija, za sada ne postoje dokazi u praksi da je vremenski period od 3 nedelje (21 dan) dovoljan da, ponavljajući jednu određenu radnju, zaista i steknemo naviku koja će se ustaliti (npr. svaki dan od 19:00-20:00 časova dete rešava matematičke zadatke i očekujemo da će posle 3 nedelje steći naviku da baš svako veče u to vreme radi matematiku). Iz svih navedenih razloga, pitanje vremena u sticanju novih navika se smatra individualnim – što u suštini i jeste jer na ljudsko ponašanje utiče niz faktora – faktora koji su različiti za svaku individuu ponaosob.
– u prirodi postoji zakon ‚‚ekonomisanja sa energijom‚‚ što znači da živa bića pokušavaju da sa što manje uložene energije postignu što veći učinak / što bolji rezultat. To znači da će i dete pokušati da uloži što manje energije / napora da bi postiglo određeni cilj (iz tog razloga i prepisivanje i ‚‚zabušavanje‚‚ na času). Učeći dete da korača ‚‚pravim putem‚‚ (znači da ne pokušava da do cilja dođe prečicom (tako što će na primer prepisati umesto da nauči lekciju), idemo praktično protiv gorenavedenog zakona prirode a to je u praksi i te kako zahtevno
– stečena bespomoćnost: ako je dete do sada naviklo da uvek ima nekog uz sebe – nekog ko će njegove zadatke obavljati za njega i umesto njega, postoji verovatnoća da je razvilo sindrom stečene bespomoćnosti što u praksi znači da je dete sposobno za određene radnje ali ih ne obavlja jer veruje (ili su ga drugi ubedili) da tu određenu radnju ne može da realizuje. U radu sa decom često idemo ‚‚protiv‚‚ ovog fenomena i to je jedan izuzetno dugotrajan proces koji u praksi znači učenje te određene radnje ispočetka (bez obzira što bi dete u uzrastu u kojem se nalazi već trebalo da zna tako nešto). Znači ponavljamo praktično proces vaspitanja umesto roditelja (npr. dete ne ume da drži kašiku i viljušku, ne posprema nikad za sobom u domu u kojem živi, ako treba da uključi televizor ili neki aparat gleda u osoblje bespomoćno, plače, reaguje burno i smatra to ‚‚nepremostivim‚‚ problemom za koji mu je potrebno neko ‚‚specijalno‚‚ znanje – znanje koje samo mama ili tata poseduju)
– sticanje novih veština (koje će nam idealno zatim preći u naviku) predstavlja u suštini jedan proces učenja; a proces kao proces – sem što dugo traje, zahteva i određenu metodologiju rada. Na primer: učenje novih pojmova povezivanjem sa nečim već poznatim, učenje tako što ‚‚razgranamo‚‚ osnovnu temu (metoda drveta), učenje po sistemu pokušaj-greška, učenje nadograđivanjem i sl.
– i za kraj, da ne zaboravimo ono najvažnije za sticanje navika a to je: PONAVLJANJE!
Jer, kao što nas uči stara grčka poslovica, ponavljanje je majka učenja!
