– Pre interneta smo razgovarali sa ljudima gledajući ih u oči. Nismo proveravali mobilni; nismo čak ništa ni držali u ruci dok pričamo sa nekim. Nedostatak vizuelnog kontakta se smatrao u najmanju ruku nepristojnim a u nekim situacijama čak i uvredom.
– Uživali smo u hrani; u svakom zalogaju. Nismo slikali svoj ručak, nismo objavljivali fotografije niti smo pokušavali da ‚‚zadivimo‚‚ prijatelje tim posebnim ‚‚specijalitetima‚‚.
– Uživali smo i u ambijentu restorana, slušali lepu muziku, pevušili i igrali sa prijateljima. Nismo se snimali, nismo birali ‚‚pravi ugao‚‚ niti smo ‚‚kačili‚‚ video klipove da svi vide kako ‚‚uživamo‚‚.
– Smejali smo se kada bi nam nešto bilo smešno. Nismo nameštali osmeh za slikanje.
– Nije bilo selfija; niko se nije sam slikao samo da bi tu sliku negde ‚‚objavio‚‚ i dobio puno ‚‚lajkova‚‚.
– Fotografije smo ‚‚lajkovali‚‚ tako što smo ih ređali u album a zatim razgledali sa porodicom i prijateljima rado se prisećajući lepih trenutaka (obično sa letovanja, zimovanja, novogodišnjih praznika, diplomiranja, venčanja…).
– I tako su nam ti trenuci za slikanje zaista bili posebni – prisustvo fotografa bi značilo da se nešto važno dešava. Niko nije slikao svoj doručak, kafu, nove nokte ili travu na kojoj sedi. U prirodi smo uživali ‚‚lično‚‚ i uživo.
– Uživali smo i u zalasku sunca. Gledali smo u zalazak; nismo ga slikali da bismo ga ‚‚okačili‚‚. To je obično bio jedan momenat mira i tišine; nešto kao današnja meditacija…
– Nije bilo ‚‚statusa‚‚; niko nije morao da zna da li smo u vezi, da li smo raskinuli, da li smo se verili ili venčali. To se zvalo ‚‚privatan život‚‚; i zato je i trebao da ostane privatan. Ljudi su cenili svoju privatnost.
– Nije postojao rizik da vam neko ‚‚ukrade profil‚‚ ili da se lažno predstavi. Profil je bio naziv za sliku iz profila koju smo crtali na času likovnog.
– Kada bi neko nekog ‚‚pratio‚‚ smatrao se umno poremećenim. Ljudima koji prate druge ljude bavile su se službe bezbednosti i psihijatrijske ustanove.
– Nije nam bilo potrebno ni da nas neko ‚‚obožava‚‚ niti da nam šalje ‚‚smajlije‚‚ i srculenca. Voleti samog sebe i funkcionisati samostalno i nezavisno se smatralo odlikom zdrave ličnosti; psihički zdrave.
– Noću smo spavali; niko nam nije ‚‚kuckao‚‚ u pola noći niti su nam stizala obaveštenja da je neko nešto objavio. Spavalo se mirno i bezbrižno; obično smo se ‚‚uspavljivali‚‚ uz knjigu ili bismo jednostavno žmurili desetak minuta dok nam san ne padne na oči; tako jednostavno.
– Nije bilo ‚‚‚viralnih‚‚ postova. Viralnim se smatralo ogovaranje ili neki ‚‚skandal‚‚ koji bi svi prepričavali. O tome smo slušali ‚‚uživo‚‚ imajući priliku da vidimo i izraz lica i govor tela sagovornika.
– Modni trendovi sa interneta nam nisu diktirali kako bi trebalo da izgledamo; nije bilo ni depresije ni anksioznog poremećaja zbog socijalnih mreža. Nismo se poredili sa milionima ljudi širom sveta.
– Nismo ni držali dijete sa interneta. Kome je dijeta bila potrebna iz zdravstvenih razloga ili zbog prekomerne težine – išao bi kod lekara.
– Voleli smo se i ljubili i grlili i uživali u svakom trenutku… Partner nije morao da stoji u mestu i da nas ukočen ljubi sve dok ne ispadne dobra fotka… Poljubac je bio nešto spontano i lepo.
– U stvari, nismo nikada ni pućili usta u kameru; nije postojao nikakav razlog za to.
– Nismo se hvalili na socijalnim mrežama – ni šta smo kupili ni koju knjigu smo pročitali niti da li smo bili na sajmu knjiga; nije bilo selfija sa sajmova, kongresa i simpozijuma. Tamo smo išli zbog sebe – da bismo nešto naučili. Knjige su nam preporučivali prijatelji, nastavnici i bibliotekarka.
– Duhovnost nismo tražili u kompjuteru; u te svrhe imali smo duhovnike ili dobre stare psihologe.
– Za izbor profesije išli smo kod stručnjaka za profesionalnu orijentaciju koji bi nas testirao; nismo se obraćali guruu za lični razvoj…
– Nismo se ni ‚‚edukovali‚‚ preko interneta; obrazovanje je bilo obrazovanje i sem njega nije postojalo ništa drugo. Lično prisustvo se smatralo neophodnim za izučavanje bilo čega; ne zbog prisustva samog po sebi već zbog vežbanja discipline i posvećenosti: da svakog dana ustanemo iz kreveta, odemo u školu ili obrazovnu ustanovu, propratimo nastavu, zapisujemo i hvatamo beleške, komuniciramo ‚‚uživo‚‚ sa ostalim polaznicima i nastavnim osobljem i tako se pripremimo za život… Jer da, u realnom životu jedne odrasle osobe, sve te veštine su neophodne.
A moderan čovek (odrastao ili ne), u proseku provede oko 5 – 6 godina svog života (da, godina) na internetu. Besciljno ‚‚skroluje‚‚, razgleda slike, čita površno razne tekstove, objavljuje šta je doručkovao, ručao, kako se očešljao, šta je obukao, kuda ide, da li sedi u parku ili u kafiću, kakva je atmosfera, kakav mu je ‚‚feeling‚‚ i šta tog trenutka oseća (zaista ili kao bajagi)… A zatim nastavlja da se ‚‚konsultuje‚‚ sa ‚‚stručnjacima‚‚ pa čak i ‚‚edukuje‚‚, tražeći savete za svoje zdravstvene probleme – gugluje simptome pa na kraju sam sebi uspostavlja dijagnozu… A posle dijagnoze, sam prouči i svoju psihu, uz neizostavnu savetodavnu pomoć spiritualnog internet gurua.. I tako, minut po minut, sat po sat, na kraju izgubi onih 5-6 godina života. Dok neki za tih 5 godina završe fakultet ili steknu 5 godina radnog staža; ili zasnuju porodicu…
I tako, više nismo korisnici tog sredstva koje se zove internet; sredstvo koristi nas. I košta… Košta nas vremena i života. REALNOG ŽIVOTA I REALNOG VREMENA. Realnog – ne virtuelnog; takvo ionako za nas ljudska bića ni ne postoji – sve dok živimo u ovoj – ovozemaljskoj dimenziji.
