U radu sa decom, deo posla predstavlja i kontakt sa roditeljima. Ovi kontakti obuhvataju zajedničko planiranje aktivnosti i informativne razgovore. U tim razgovorima, često primećujemo da veliki broj roditelja (uglavnom majke) poistovećuje žrtvovanje i ljubav.
Žrtva = ljubav
Da pojasnim: roditelji često govore ‚‚Da, ali, ja sam se žrtvovao/la za svoje dete…‚‚ ili ‚‚Ja sve činim za svoju porodicu.‚‚ Ili ‚‚Uloga majke je da sebe stavi u drugi plan.‚‚. I sve bi to bilo u redu kada bi ‚‚drugi plan‚‚ bio zaista drugi a ne ‚‚poslednji plan‚‚: na ivici iscrpljenosti, na ivici snage i često na ivici nerava… Neki roditelji (opet te majke) idu tako daleko da zanemare svoje lične potrebe – uključujući i one osnovne: zdrav san, zdrava ishrana i redovni obroci, briga o zdravlju, redovne posete lekaru / zubaru, slobodno vreme (pa i vreme za hobi i opuštanje). I većina to smatra nepoželjnim pa čak i ‚‚sebičnim‚‚. Jer, tako su nas naši roditelji vaspitavali – da je ‚‚samoživo‚‚ misliti na sebe.
Ovaj fenomen ‚‚žrtve‚‚ je posebno primetan u porodicama u kojima postoji dete sa posebnim potrebama / poteškoćama u razvoju. Dešava se da sem zanemarivanja sebe, roditelj zanemari i drugo dete / drugu decu, svog partnera, roditelje, rodbinu, prijatelje. Što, moramo se složiti, u najmanju ruku nije ‚‚fer‚‚ prema ostalim članovima porodice.
Ako ovo stanje ekstremnog fokusiranja na jedno dete i na sam problem pređe u hronično (uz konstantno razmišljanje o problemu i dovodeći sebe mentalno do ivice nerava a telesno do granice iscrpljenosti), neizbežno se u nekom momentu javlja neki poremećaj (ili čitav niz): loš kvalitet sna, burn out, loše varenje (zbog nezdravih i neredovnih obroka), razni psihosomatski poremećaji (najpoznatiji su anksioznost i depresija)… Listu nastavite sami. Sem pomenutih, poremećaji na porodičnom i društvenom planu idu zajedno sa ostalim zdravstvenim poremećajima i njih roditelji obično zanemaruju ne smatrajući ih važnim međutim, i oni predstavljaju faktore koji utiču na naše mentalno zdravlje.
Postoje čak i slučajevi u kojima roditelj veruje da će svojim konstantnim fokusiranjem na problem, brigom i danonoćnom sekiracijom na neki način ‚‚zaštititi‚‚ dete.
Ali, da vidimo kako se oseća onaj ko je zaista na prvom mestu u ovoj priči – sam ‚‚primalac‚‚ žrtve – znači samo dete? Daje li ova ‚‚metoda‚‚ rezultate u praksi? Daje, ali uglavnom suprotne od željenih i očekivanih. Fokusiranje na problem ili na poteškoće u razvoju koje dete ima (nekad čak i opsesivno, 24-časovno) neće obavezno dovesti do poboljšanja ili do ‚‚nestanka‚‚ simptoma.
– Dete se često oseća ‚‚pod lupom‚‚,
– ima utisak da ga roditelj stalno ‚‚nadgleda‚‚
– često ne razume čemu tolika ‚‚kontrola‚‚
– oseća pritisak a neretko i ‚‚eksplodira‚‚ (izlivi ljutnje, besa, nekontrolisanog plača, nervoza i sl.)
– počinje da sažaljeva roditelja (jer ga stalno gleda umornog)
– nema odakle da crpi snagu (a ta snaga mu je upravo roditelj – roditelj koji je nasmejan, dobro raspoložen i po mogućstvu odmoran i ispavan i dobro koncentrisan)
– razvija osećaj krivice
– oseća da ‚‚duguje‚‚ roditelju a nije u mogućnosti da ‚‚uzvrati‚‚ žrtvu
– uči pogrešan model ponašanja (onaj sa početka teksta – da su ljubav i žrtva jedno te isto)
– uvećavaju se šanse da će i dete kad odraste postupati isto tako sa svojom decom
– gleda u svog roditelja (koji mu je uzor i koji ponosno nosi orden žrtve) i smatra da je to nešto poželjno, vredno kopiranja (deca kopiraju ponašanje roditelja).
Iz svih navedenih razloga, nije sebično zatražiti pomoć ako nam je potrebna a u cilju efikasnijeg obavljanja svih aktivnosti i naših dužnosti kao roditelja. Isto kao što nije sebično i voleti sebe i dati i sebi vremena za odmor. Jer samo kad imamo, onda možemo i da damo (kad imamo dovoljno energije, dovoljno dobrog raspoloženja, dovoljno lepih i kreativnih ideja, dovoljno strpljenja…).
Sijalica koja stalno gori – pregori. Iz tog razloga, sijalice palimo i gasimo. Kome služi pregorela sijalica? Baca se (a dešava se u praksi i da se zameni novom – u prevodu: razvod).
Šta je sa muzikom? Svira li ona non-stop? Ne. Postoje pauze između nota. Da njih nema, bile bi to samo nagomilane note, neprijatna buka bez ikakve melodije. Mučenje i za uši i za dušu.
I zato, napraviti pauzu i dati sebi oduška nije sebično; u pauzama obnavljamo energiju da bismo zatim mogli što više da pružimo našim najmilijima. Da vreme provedeno sa njima bude kvalitetno i da ima smisla (umesto da smo stalno u trci, često nervozno i užurbano, neraspoloženi i umorni ali i pored toga, noseći ponosno svoj orden ‚‚žrtve‚‚).
Budite melodija svom detetu. Sa veselim notama i korisnim pauzama između njih.
Jedna lepa, razigrana melodija.
Za bezbrižno i srećno detinjstvo.
