Živimo u vremenima u kojima nas sa svih strana bombarduju savetima i pozivima na seminare i radionice – nudeći nam brošure, linkove za video klipove, predavanja – sve sa uputstvima za instant rešenja i uspeh preko noći…
Svega ima u toj spiritualnoj bašti: od toga kako da od hobija napravimo posao pa sve do vibriranja na višoj frekvenciji uz vođstvo sibirskih šamana…
Šta je od svega toga realno i izvodljivo, kako funkcioniše ljudski mozak, šta je u toj ljudskoj prirodi pa tako lako veruje svim tim receptima o ‚‚brzom‚‚ uspehu i postizanju ciljeva bez ikakvog napora… I šta na sve to kaže zvanična nauka?
Živa bića (uključujući i čoveka) nose u sebi tendenciju da ekonomišu sa energijom; to praktično znači da sa što manje uloženog napora postignu svoj cilj (koji god). U slučaju da se ‚‚zanesemo‚‚ i preteramo sa uštedom energije – dolazi do fenomena koji se u narodu jednostavno naziva lenjost a u psihologiji stečena bespomoćnost (stečena jer se radi o naučenom ponašanju – a ne urođenom, i bespomoćnost jer očekujemo od drugih ljudi da sve rade umesto nas (ili ako ne sve – onda da preuzmu barem većinu naših obaveza a posebno one koje su nam neprijatne ili koje nevoljno ispunjavamo).
Ako na ovu osobinu ljudskih bića dodamo i želje (a svi ih imamo) – u svom pokušaju da ih ostvarimo, veliki broj ljudi će potražiti ‚‚prečicu‚‚ umesto da krene putem dugogodišnjeg rada i mukotrpnog sticanja.
Na sve to, treba dodati i ljubomoru, pakost, zavist – šta ćemo, i te osobine neki nose u sebi – i pitaju se zašto da neko drugi ima nešto a ne ja i tako kreću onom prečicom da bi stekli materijalna bogatstva ili dostigli unutrašnji mir, sreću, psihičku stabilnost, šta god to bilo i čemu god težili…
Kad smo već kod sreće – ne treba joj težiti. Sreća je često euforična i predstavlja prolazno stanje; traje kratko, zanosi nas i sama po sebi ne predstavlja cilj (upravo zbog svog intenziteta i prolaznosti). Ono čemu treba težiti jeste stanje koje se naziva smirena radost (ili jedan stabilan, unutrašnji balans bez velikih oscilacija u raspoloženju i ponašanju jer oscilacije štete našem zdravlju; sem negativnog, nauci je poznat i ‚‚pozitivan‚‚ stres koji takođe izaziva psihosomastska oboljenja).
Kako dostići stanje smirene radosti i šta nude moderni treneri ličnog razvoja? Metode koje nam stoje na raspolaganju su meditacija, vizualizacija, vibriranje na višoj frekvenciji, fokusiranje, manifestovanje, zakon privlačenja i ‚‚edukacija‚‚. Sibirske šamane ćemo ovaj put izostaviti…
Šta na sve to kaže nauka?
– U društvenim naukama kao što su psihologija, sociologija, defektologija i pedagogija, pojam lični razvoj jednostavno – ne postoji.
– Meditacija se ne primenjuje.
– Vizualizacija je u suštini staro dobro maštanje – jedan je od odbrambenih mehanizama koji se javljaju u pubertetu (a zatim se očekuje da ga prevaziđemo – i odrastemo; koliko je jedna ličnost zrela i da li se i u srednjim ili poodmaklim godinama i dalje bavi maštanjem – ostaje na svakom od nas da prosudi…).
– Vibriranje na višoj frekvenciji nije naučno merljivo, ne postoji ‚‚sudija‚‚ koji određuje da li je jedna osoba na višem ili na nižem nivou a što se tiče sociologije, svaki vid diskriminacije i podele ljudi na viša i niža bića je zabranjen i smatra se delikventnim ponašanjem (zakonom je kažnjivo). Tragične su posledice Drugog Svetskog rata kada su milioni stradali upravo zato što je neko mislio da su ti neki drugi ljudi ‚‚niža bića‚‚. Istorija se, kao i uvek, ponavlja… U jednom ili drugom obliku.
– Što se fokusiranja tiče, koncentracija se smatra pozitivnom osobinom, korisna je i u učenju i u radu, donosi rezultate koji su merljivi isključivo na dugoročnom planu i ni u kom slučaju se ne povezuje sa momentalnim ‚‚stvaranjem‚‚ realnosti i instant kreiranjem predmeta koje želimo da posedujemo.
– Manifestovanje kao pojam takođe ne postoji u nauci i svako usmeravanje odgovornosti isključivo na sebe predstavlja indikator poremećaja. Na primer: kada se osoba pita kako je manifestovala neljubaznog komšiju ili zastoj u saobraćaju i kao što sledi, oseća se loše ili manje vrednom (od onih npr. koji imaju ‚‚samo‚‚ ljubazne komšije i nikada ne ‚‚manifestuju‚‚ neprijatne situacije jer ‚‚vibriraju na višoj frekvenciji‚‚). Ono čemu nas psihologija uči jeste da je istina negde u sredini: za neke stvari smo odgovorni mi sami a za neke drugi ljudi, društvena zajednica, gradska uprava, država itd. Postoji jedna od osnovnih (iako grubih) podela u psihologiji a to su ljudi koji za sve krive sebe (i samo sebe) i oni koji za sve krive (uvek) druge; i jedni i drugi greše i ne sagledavaju situaciju realno.
– Zakon privlačenja tvrdi da svojim mislima privlačimo određene situacije, ljude koji su značajni za nas ili će nam doneti ‚‚preokret‚‚ u životu ali i određene materijalne stvari koje želimo da steknemo… U društvenim naukama ovaj zakon ne postoji.
– Edukacija… Sasvim neprimetno, zamenili smo klasično obrazovanje edukacijom, nastavnike i profesore trenerima, predavačima i guruima a dobre stare knjige linkovima ili u najboljem slučaju kraćim brošurama… U nauci, nikakvi linkovi ne predstavljaju zamenu za obrazovanje, internet je na velikom broju fakulteta zabranjen a ‚‚radionice‚‚ i seminari predstavljaju samo dopunu klasičnom obrazovanju i to pod uslovom da ih vode profesori doktori nauka. U prevodu: ne možemo se edukovati preko interneta i danas, više nego ikada pre, neophodno je zamisliti se da li ćemo svoj život i rešavanje ozbiljnih životnih, ljubavnih, porodičnih, finansijskih i poslovnih problema prepustiti treneru koji je završio dvodnevni seminar kosmičke energije… Ili ćemo se ipak obratiti stručnjaku, psihologu, lekaru, psihijatru, savetniku za poslovnu orijentaciju, ekonomisti, stručnjaku za marketing…
Izbor, zasnovan na razumnim odlukama i kritičkom mišljenju je na nama; i da, ako tako sagledamo situaciju, moć i jeste u našim rukama.
