Briga i strah: brinemo previše, brinemo unapred.
Veliki broj ljudi na Balkanu (ne samo roditelja već i onih koji to nisu) misli da će ‚‚brigom‚‚ sprečiti negativne događaje. Brinu previše i plaše se unapred – još pre nego što se išta loše desi.
Neki roditelji ne smeju da se obraduju, čak se i trgnu ako se zateknu u trenucima smeha i radosti, svi od reda kucamo u drvo ‚‚da zlo ne čuje‚‚ a kao ekstremni primer tog ponašanja primećuje se strah prisutan kod nekih roditelja – strah koji ih sprečava da normalno postupaju sa svojim detetom i blokira ih da žive ispunjen i uravnotežen život. Jer, samo ako konstantno brinu i pate, onda se njihovom detetu neće desiti ništa loše. Ova ‚‚metoda‚‚, sem narušavanja sopstvenog zdravlja, stvara i jednu nezdravu atmosferu u porodici. Čak i deca koja nisu razvila govor ili imaju druge poteškoće u razvoju, mogu da osete (ne)raspoloženje, strah u glasu, da prepoznaju govor tela i da počnu da se osećaju neprijatno ili čak i manje vrednim / krivim za (ničim) izazvan strah.
Bez obzira da li su se kod deteta pojavile određene poteškoće u razvoju, bez obzira da li već imate dijagnozu u rukama ili ne ili vas samo muči ‚‚osećaj‚‚ na osnovu nekih indikacija da se stvari ne odvijaju onako kako bi trebalo, ono što je jako važno jeste smognuti snage i nastaviti tretirati dete na isti način kao i do sada, potpuno ravnopravno sa drugom decom (ako ima više dece u porodici), ne prenositi mu strahove već biti jedan stub i oslonac na koji Vaše dete uvek može da računa.
Ne sažaljevajte dete; ne koristite izraze kao ‚‚jadan‚‚ i ‚‚teško njemu‚‚ i šta će dalje biti u životu.
Ne postavljajte dete u ulogu žrtve jer su velike šanse da će se u tu ulogu vremenom i ‚‚uživeti‚‚ ili čak početi i da se koristi njom (što mu neće pomoći u razvoju).
Nemojte sve raditi umesto Vašeg deteta (iz najbolje namere da detetu pomognete ili iz sažaljenja i saosećajnosti ili iz straha da ne padne, da se ne povredi, da ne ‚‚nagrabusi‚‚, da se ne ‚‚namuči‚‚ kao što ste se mučili vi u detinjstvu i sl.). I ovde su velike šanse da dete razvije jednu negativnu osobinu koja se u praksi zove Stečena bespomoćnost i predstavlja upravo to što reč kaže – dete nauči da bude bespomoćno i da drugi sve rade umesto njega propuštajući tako sam proces učenja i osamostaljivanja.
Ne očekujte previše, nek očekivanja ne budu isuviše visoka / nerealna.
S druge strane, nemojte ni potcenjivati detetove mogućnosti stavljajući ga tako u poziciju ‚‚manje sposobnog‚‚ ili još gore, ‚‚manje vrednog‚‚.
Poželjno je i sebi ali i deci obezbediti što prijatnije (i zdravije) uslove za život – bez konstantne brige, nervoze i crnih predviđanja za budućnost. I ne, nije sebično da se osećate dobro! Jer…
…svom detetu ste korisni jedino ako ste fizički i psihički zdravi i stabilni.
I po mogućstvu vedrog duha.
Samo onaj koji ima može i da dá. Dajte svom detetu optimizam, ulijte mu nadu, budite stabilni. Da biste dali, morate prvo sve navedeno i imati. Jer ako nemate, ako živite u strahu, osećate se nesrećno ili prazno, nemate odakle ni da date.
Znamo da roditelji čine sve iz najbolje namere.
Možda se ovaj fenomen najbolje ogleda u onoj staroj poslovici koja kaže:
Put do pakla popločan je najboljim namerama.
I zato, manje straha a više optimizma i radosti!
