Aleksandar se užurbano peo uz stepenice. Više se nije ni sećao da li njena zgrada ima lift a i to mu u ovom momentu uopšte i nije bilo važno. Disao je duboko, nervozno provlačeći ruku kroz gustu crnu kosu. Izgledao je dobro za svoje godine i bio je svestan toga. Žene su obožavale njegove nemirne lokne… Uvek ih je zabacivao unazad; to mu je davalo jednu umetničku, zavodničku notu… Ne, nije ličio na biznismena. Krupan čovek, crnomanjast, uvek u elegantnom odelu ali istovremeno i nekako simpatično nezgrapan… Bio je široke ruke, veseljak i veliki gurman.
Napokon je stigao na njen sprat. I dok se spremao da joj zazvoni na vrata, oseti onaj dobro poznati nalet samopouzdanja. Ponovo se probudio šarmer u njemu.
Stajao je nemo ali samouvereno ispred nje. Osmehnu se iza buketa, pogleda je iskosa i nakrivi glavu. Tu svoju veselu prirodu je smatrao delom svoga šarma dok mu ona odgovori hladnim, ironičnim pogledom. Bila je od onih retkih žena koje jednostavno ne padaju na te trikove; ni na kakve trikove. Aleksandar se uozbilji, namesti kravatu i reče joj dobar dan.
– Pa dobar dan ogovori mu ona. Šta vas dovodi u naše krajeve danas?
Direktno pitanje pomisli Aleksandar. Zastade na tren pre nego što je smislio odgovor…
– Čujem da vam je bio rođendan pa rekoh da i ja donesem buket cveća. Ne znam da li je ostalo torte ali vrlo rado bih se poslužio…
Slađa ga prekide prešavši direktno na ‚‚ti‚‚. Nije htela da nastavi igru ‚‚zvaničnog obraćanja‚‚ i smeškanja… Htela je da ga isprovocira a to je uvek i uspevala.
– Ti se to znači sam pozivaš? I misliš da nemam ništa da radim u ovom momentu… Jednostavno mi dolaziš na vrata sa buketom ljiljana… Aha, mogu da ih stavim pored Miletovih – uklapaju se zajedno… Ironično se nasmeja.
Aleksandru međutim nije bilo do smeha. Želeo je da ga pozove unutra a ne da vodi duge razgovore na hodniku. Ponovo je upita da li može da uđe na tren.
‚‚Ovaj put si već bolje formulisao rečenicu„ reče mu Slađa. „Da li mogu da uđem i da li imam vremena za tebe a ne kako bi se rado sam poslužio… Ne, ne možeš da uđeš jer ne znam zašto bi ušao… I nije ostalo ni jedno parče torte. Al` kad si već došao, red je da te pitam kojim povodom? Bio si u komšiluku, slučajno prošao pored cvećare i rešio da svratiš…?„
Aleksandar se ukoči; izluđivalo ga je to što je bila tako direktna. I što je preskakala svaki uvod i bilo kakvo uvijanje. To mu je bilo previše i nije znao kako da izađe na kraj sa tim…
„Dobro Aleksandre, posle toliko godina, imaš li nešto konkretno da mi kažeš? Da li uopšte znaš zašto se nalaziš ispred mojih vrata„ upita ga ona.
Ovo Slađino pitanje ga je drmnulo; razbesneo se i oštrim tonom joj odgovorio: Da, znam! Naravno da znam a znaćeš i ti uskoro! Rezerviši petak veče za nas dvoje. Idemo napokon na večeru. I doneću ti još jedan buket i još jedan i još jedan. I ne prihvatam NE kao odgovor. Da li si sad zadovoljna?
Slađa se krišom osmehnu… ‚‚Ok, torte nije ostalo ali zato ima kolača – i to tvojih omiljenih. Spakovaću ti da poneseš. Nemam vremena za posete, putujem večeras za Pariz. A za večeru u petak, moraću da razmislim, da li je pametno ponovo nešto počinjati…„ Aleksandar je prekinu: Ne počinjemo ništa, ne razmišljaj unapred, ne mogu te tvoje planove, jednostavno ne mogu. Prepusti se, nek ide kako ide i ne analiziraj previše. A zašto ideš u Pariz? Na konres ili…? Kroz glavu mu prolete Mile i njegova firma. Nije valjda da ide sa njim… Pa on joj je prvi poklonio cveće… Pa da… Reći će sekretarici da ispita situaciju i pozove par zajedničkih prijatelja – sigurno će neko nešto znati. Obrati se Slađi ponovo i upita da li se vraća do petka.
Odgovorila mu je da kongres traje tek 2 dana i da će biti u Beogradu do petka.
– U redu, Aleksandre, izaći ću sa tobom na ‚‚neobaveznu‚‚ večeru. Nadam se da ovaj put nećeš gubiti i moje i tvoje vreme.
Nije joj odgovorio jer se osećao kao školarac koji stoji pred učiteljicom dok mu ona daje savete kako da sroči rečenicu, kojim rečima treba da se obrati i šta znači konkretan predlog. Uzdahnu duboko i promrmlja više za sebe ‚‚Nek ide kako ide.‚‚ Izluđivala ga je ta njena preciznost i to večito planiranje; sve do detalja, objašnjeno, raščlanjeno… On je bio čovek koji je stihijski i na juriš ugovarao poslove. I uvek je uspevao. Nažalost, mislio je da i u privatnom životu stvari tako funkcionišu…
A Slađa, ona je već razmišljala da li ovo znači da mu daje još jednu šansu i kuda sve to vodi…
Petak je došao i pre nego što je očekivala. Pola dana je izgubila u putu jer je avion iz Pariza kasnio. Stigla je kući tek popodne; kiša je već počela da pada – u nanosima. Duvala je hladna beogradska košava… Nije joj bilo ni do čega a najmanje do ‚‚romantične‚‚ večere na kojoj će slušati sve što je do sada već sto puta čula; od čoveka koga je već odavno upoznala… I apsolvirala sve njegove mane i vrline. Ali, dogovor je dogovor. Na brzinu se presvuče i krete ka centru.
Aleksandar je sedeo za barom i ispijao prvo piće. Slađa mu lagano mahnu, on joj priđe i predloži da krenu ka stolu. Rezervisao je romantičan separe; na stolu ju je čekao još jedan buket. Ona je međutim došla u farmerkama i patikama. Reče mu da je gladna i da brzo naruče; nema puno vremena a i ceo dan je provela u putu… Aleksandar poče da se preispituje: da li da nastavi sa planom ili da jednostavno spontano vodi razgovor… Želeo je ovaj put da joj sve kaže u lice: i da mu je dosta njegovog stihijskog života i da je propustio toliko prilika i da su previše vremena izgubili… I da je sve što želi normalan život – baš onakav kakav ona ima; želi stabilnost, topli dom, miris kolača, praznike sa porodicom, zajednička putovanja… Sve ono što do sada nije imao; i da, karijera mu je uspešna ali njegov život je prazan… Tako i poče da priča – sasvim jednostavno: ‚‚Nemam utisak da sam se ostvario u potpunosti. Nešto fali… Slađo, moj život je prazan…„
Ona ga je smireno gledala pravo u oči; klimnu glavom kao znak da ga je pažljivo saslušala a zatim se blago osmehnu.
– Da Aleksandre, tvoj život je prazan. TVOJ život. Ne moj. Tvoj. I samo ga ti možeš srediti. Ali ne rečima. Moraš nešto UČINITI po tom pitanju… Reči, reči su prazne. I niko drugi to ne može učiniti umesto tebe – čak ni ja. Sam moraš sebi postaviti prioritete. Koliko je sati? Moram da krenem polako…
Aleksandar je pogleda pa pogleda na sat… Već je bilo skoro 10.
– Idem sutra na izložbu grnčarije. Reče mu ona.
– Šta je to upita je Aleksandar?
– To su zemljane posude u kojima se sprema hrana – uglavnom tradicionalna jela i domaći specijaliteti. Izlaže jedna moja drugarica a spremili su i kulturno umetnički program. Biće interesantno – folklor, muzika, tradicija… Idem da uživam… Nasmeja se ona.
Aleksandar prosto nije verovao svojim ušima… On, lično on, stoji tu pred njom, rešen da joj otvori dušu, da sa njom započne nešto novo, da napokon unese tu veliku promenu u svoj život… A ona… Ona ide na izložbu tamo nekih zemljanih šerpi dok klinci na sceni pevaju i igraju folklor. Pa da li je moguće da joj je to važnije od mene? U njemu se probudi muški Ego.
Ona mu se osmehnu, zahvali na večeri i krete polako ka izlazu.
– Slađo, moj život je prazan, ja zaista želim promenu…
Ona ga prekide mahnuvši rukom. ‚‚Da, TVOJ život je prazan. To znači da TI moraš da uradiš nešto po tom pitanju. Da uradiš – ne samo da pričaš o tome. Kad budeš shvatio razliku, javi se da popričamo. Možda ću biti slobodna i da se vidimo – ako sam u Beogradu i ako nam se rokovnici poklope…‚‚ Osmehnu mu se i uđe u taksi dok je on stajao tupo na vratima restorana; ispraćao ju je pogledom. Pogodile su ga njene reči. Da uradi nešto – ali šta… Nije ni bio svestan da kisne i da je već mokar do gole kože. Trgnu se pod jakim naletom košave, podiže kragnu od mantila i reši da se peške vrati kući.
Nastaviće se…
