U malom pograničnom italijanskom gradiću Treviso, u niskoj ravnici između dve reke, užurbano su tekle pripreme za Božićne praznike. Dan je bio sunčan i jedino što je najavljivalo dolazak zime bili su teški oblaci koji su se u nanosima nadvijali iz susedne Austrije, prevaljujući polako snežne nanose preko alpskih planina…
U filijali preduzeća Italianissimo odzvanjali su zvuci opere: Moć sudbine Đuzepea Verdija. Markova omiljena… Uz njen zvuk je imao posebnu inspiraciju – i to u kulinarstvu. Zbog njega su inače i renovirali taj deo fabrike – i pretvorili ga u kuhinju sa trpezarijom. Sa prozora se širio pogled ka karnijskim Alpima. Tu je, uz muzičku podlogu, spremao špagete i pijuckao sicilijanska vina, osmišljavajući nove poslovne poteze i ispoljavajući taj čudan spoj u njemu – vrelu sicilijansku krv po majci i led beskonačnih planinskih venaca sa severa. Nije živeo bez kreativnosti; konstantno je stvarao i uživao, kao veliki hedonista i gurman, u svim lepotama života… Može se čak i reći da je u taj posao sasvim slučajno upao nasledivši 50% fabrike posle očeve smrti. Njegov rođeni brat od tetke po majci, takođe Marko, ostao je u sedištu firme u Rimu. A njega, njega su poslali ovde, u ovaj ćošak Evrope… Širili su tako posao po pograničnim mestima koristeći subvencije koje je Evropska Unija izdvajala za razvoj. Nije mu nedostajao ‚‚centar‚‚ niti gradske gužve… Između Slovenije i Austrije, na sat vremena vožnje do mora, tek petnaestak minuta do skijaških centara i nekoliko sati vožnje do njemu omiljenog Beča, ušuškao se ovde i tu rešio da ostane. Uostalom, sve mu je bilo na dohvat ruke a i pogled na Alpe ga je smirivao. Bio je jedan od onih srećnika koji su živeli unutar zidina iz mletačkog doba – deo grada nazvan le Mura. Porodica ga je ionako smatrala čudakom; a i on njih… Suvoparne kancelarije uz kompjuter i rokovnik su ga oduvek sputavale i nije nalazio nikakav smisao u njima.
Veličanstveni trenutak apsolutnog uživanja u karbonari, vinu i muzici prekide telefon: na drugoj strani žice bio je njegov brat od tetke, Marko. Njihove majke, rođene sestre, rešile su da im daju isto ime; obojica su bili iste godine i istog meseca rođeni.
‚‚Marko, kako je na severu?‚‚ upita ga.
‚‚Lepo, lepo… Uživam… Šta ima novo kod vas? Kako je bilo u Solunu?‚‚
‚‚Odlično‚‚ odgovori mu. ‚‚Sklopili smo 4 nova ugovora, održali dve prezentacije a poslao sam ti i uzorke i svu prateću dokumentaciju da pogledaš. Da li je stigao paket?‚‚ upita ga.
‚‚Jeste, evo ga na stolu, sad otvaram. Vidim dokumenta, ukupno 7 fascikli, dobro, i prospekti su tu – da vidimo šta radi konkurencija, ispod su kutije sa uzorcima, imaš i neke časopise na grčkom – to liči na tebe kad se pakuješ, a i neki privezak od stakla u obliku slova S je tu… Ima i simbole Beograda… Pa dobro, jesi li ti to bio u Solunu ili u Beogradu? Mogao sam sa tobom, da se vidim sa kolegama sa fakulteta…‚‚ šaljivo mu reče.
‚‚Dobro, dobro, već me znaš… Uvek se pakujem u brzini a imali smo i neku modnu reviju pa koktel pa vatromet, dok sam stigao u hotel već je bilo kasno… Uzorke ćeš dati u laboratoriju na ispitivanje, mi smo sertifikate dobili ali voleo bih da vidim da li se gramaža poklapa; u principu znaš već – sastojci koji su navedeni u opisu proizvoda, ima li ih zaista toliko i u samom proizvodu… Svi malo ulepšavaju i hvale svoju robu… Videćemo da li se zaista radi o prvoj klasi.‚‚
‚‚Znam„, odgovori mu Marko, „nismo novi u ovom poslu. Razmišljaš da ih uvrstiš kao poluproizvode u naš asortiman?‚‚
‚‚Ako su kvalitetni i ako se dogovorimo oko cene i uslova isporuke, možemo o tome na jednom sastanku…‚‚
‚‚Ah, to znači da moram da dođem u Rim…‚‚ reče mu nevoljno.
‚‚Pa dobro, možeš i sad za praznike, okuplja se cela familija. Gde si u stvari za praznike?‚‚
‚‚Idem za Beč‚‚‚ odgovori mu.
‚‚Sa kim?‚‚
‚‚Sam. Uželeo sam se bečke opere…‚‚ reče i glasno se nasmeja.
‚‚Dobro, ako se predomisliš mi smo tu. Tetke pitaju za tebe. A doći će i Marija.‚‚
‚‚Tek onda ne dolazim u Rim.‚‚ Reče i još glasnije se nasmeja. ‚‚A možda ću i za Beograd; kad si mi već poslao privezak kao mapu sa svim znamenitostima grada…‚‚
‚‚Zadrži privezak‚‚ reče mu brat, ‚‚ionako ti se slaže uz prezime…‚‚
Marko se prezivao Schiavone što bi značilo Slaveni. Nije znao odakle mu slavenski koreni ali ga je nešto oduvek vuklo ka Balkanu. U Beogradu je magistrirao iako nikome u njegovoj porodici nije bilo jasno šta će on sa tom umetnošću i kakve veze dizajn ima sa fabrikom prehrambenih proizvoda, ali, on je jednostavno morao da istera ćef. Koristio je tu i tamo svoje znanje u dizajniranju ambalaže mada mu priroda posla nije dozvoljavala velike iskorake; uostalom, kupci ne vole novine – naviknu se na određeno pakovanje, na boju, na tip slova, veličinu kutije… A zatim kupuju mehanički i po navici… Poznavao je on vrlo dobro te mehanizme… Zato je svu svoju kreativnost ispoljavao u kulinarstvu i u odabiru dobrih vina. Nasu sebi čašu, sede pored prozora, zapali cigaretu i zagleda se u privezak. Polako poče da ga vrti u ruci i da prelazi prstima preko njega; preko puta su se širile Alpe. Uživao je u pogledu.
*****
U glavnom gradu Srbije je 5 prijateljica vredno radilo na svojim malim umetničkim delima. Napolju se spuštala gusta beogradska magla. Obavijene toplinom decembarskog ranog predvečerja, uz čaj i domaće biskvite, pravile su presek stanja: koliko proizvoda uopšte imaju spremnih, sa čime idu na bazar, šta stižu da odrade u ovih 10-tak dana…
Natašu uhvati panika: ‚‚Pa koliko čestitki mogu da napravim za nešto manje od 2 nedelje? Da sam robot, kao što nisam, pa da štancujem… Plus, svaka je unikat!‚‚ uzdahnu ona…
Ana reče da ima tek 50-tak spremnih privezaka; svi su sa simbolima Beograda – uklapa se za međunarodnu izložbu. ‚‚Predstavićemo Srbiju u najboljem svetlu‚‚ reče.
Doktorka Maja je mogla samo da im spremi svoje šalove. Odlazak u Beč nije dolazio u obzir. ‚‚Imam nekoliko šalova sa pirotskim motivima… Više su kao ćilimi nego kao šalovi ali, etno je sada u modi… I uklapa se u koncept – to je naša tradicija i uvek je dobro prolazilo – gde god da smo izlagali.‚‚
Kaća je priložila svoje slike – minijature sa vojvođanskim, šumadijskim i vranjanskim motivima. ‚‚Ukupno 45‚‚ uzdahnu. ‚‚Više ne stižem; valjda će biti dovoljno da popunimo štand…‚‚
Slađa im reče da ne brinu. ‚‚Napraviću toliko pralina, biskvita i vanilica da će popuniti svaku prazninu. A možemo i neku dekoraciju da osmislimo – u stilu Etno sela, domaće radinosti, starih zanata… Nego, ko ide sa mnom, to je pitanje…‚‚
Prijateljice se pogledaše… Maja je već bila odustala, ovo putovanje je i inače došlo neplanirano… ‚‚Mislila sam da ćemo izlagati u Beogradu…‚‚ reče. ‚‚Beč, to je već druga priča…‚‚
Kaća je imala dvoje male dece i decembar je već odavno bio unapred isplaniran… Deda Mraz, dečji koncerti, podela paketića, bake i deke, rodbina, slave, ručkovi i večere…
Ana reče da može samo na jedan dan jer odmah posle katoličkog Božića putuje sa mužem za Rusiju. Što poslom što da proslave praznike… ‚‚Ne znam da li uopšte ima smisla da budem jedan dan na štandu.‚‚ Reče im.
Slađa i Nataša se pogledaše.
‚‚Beč?‚‚ upita Nataša.
‚‚Beč.‚‚ Reče joj Slađa.
Dve prijateljice pljesnuše dlanom o dlan. Dogovor je pao.
*****
Prve pahulje su se nazirale nad bečkim bazarom; male drvene kućice u bavarskom stilu okićene svetlucavim lampionima zračile su toplinom. Svaka je bila uokvirena zimzelenim grančicama sa kojih su visili novogodišnji ukrasi. Na štandovima, umetnički radovi, tradicionalni proizvodi, začini, lokalni specijaliteti – iz svih krajeva Evrope. Dve drugarice su ponosno predstavljale Srbiju. Majini šalovi su visili isprepletani preko štanda; u sredini, vanilice, praline i domaći biskviti upakovani u papir u bojama srpske zastave; na zidu, Kaćine slike – naiva i minijature; Natašine čestitke razbacane po štandu, doprinosile su opštem šarenišu i bogatstvu boja i oblika. Jedino nisu znale gde će Anine priveske da okače.
Slađa reši da pozove organizatora. Na savršenom engleskom mu reče da žele da umesto novogodišnjig kugli okače priveske – ionako su svetlucavi i raznih boja – baš kao i ukrasi. On im reče da dekoraciju nije dozvoljeno menjati i da u skladu sa protokolom svi štandovi moraju da izgledaju isto… Jedino što može da im ponudi kao rešenje jeste da uz svaku kuglu okače po jedan privezak… Slađa i Nataša klimnuše glavom i baciše se na posao.
Mrak je već padao; a sa njim je provejavao i prvi sneg. Krupne pahulje, svetlucale su i širile svoj odsjaj u staklu Aninih privezaka: svaki komad je nosio u sebi neki od simbola Beograda – Hram Svetog Save, Kalemegdan, Gardoš, Pobednik… I nad svima njima se nadvijala hladna austrijska zima… ‚‚Hladna, a ipak tako romantična. Deluje inspirativno… Materijal za novu knjigu‚‚ reče sa osmehom Nataša.
Ovaj momenat inspiracije prekide dubok muški glas koji im se obrati na savršenom srpskom.
‚‚Dobro veče.‚‚
‚‚Dobro veče‚‚ odgovori Nataša.
‚‚Vidim, imate priveske iz Beograda. Ja imam jedan isti takav. U obliku slova S.‚‚
Nataša se ukoči. ‚‚Slađo,‚‚ uzviknu joj, ‚‚šta radiš tamo? Dođi odmah.‚‚
‚‚Evo„, reče joj, „nameštam girlande i ove kugle koje uporno spadaju…‚‚ uđe na štand, pogleda u Marka, a zatim u privezak u njegovoj ruci. Pogleda i on u nju.
‚‚Imate nešto što mi pripada.‚‚ Reče mu. ‚‚Taj privezak sam izgubila na sajmu u Solunu. Znam tačno i gde je okrznut – evo tu, iznad Pobednika. A fali i jedan deo, odlomio se na nekoj plaži u Egiptu.‚‚ Priđe mu bliže i pokaza sve detalje njene dugo nošene amajlije… Marko oseti miris njenog parfema koji se mešao sa mirisima kuvanog vina i pečenog kestenja sa centralnog trga.
‚‚Marko.‚‚ Reče joj i pruži ruku.
‚‚Slađana.‚‚ Odgovori ona. On je nežno poljubi u nadlanicu. ‚‚Imate li privezak sa slovom M za mene?‚‚ upita.
‚‚Imamo sva slova azbuke.‚‚ Ko iz topa odgovori Nataša. ‚‚Dobijate jedan na poklon od nas samo zato što tako lepo pričate srpski.‚‚
‚‚Da, u Beogradu sam magistrirao‚‚ odgovori on. ‚‚I Slađo, okrete se ka njoj, ‚‚sad kad ste našli vašu amajliju, to vredi proslaviti zar ne…? Uz čašu kuvanog vina barem… I možda i neku večeru…‚‚
‚‚Naravno‚‚ ubaci se Nataša i šutnu Slađu ispod stola.
Slađa ih oboje pogleda u čudu i poče o štandu, o odgovornosti, o tome kako ne može da ostavi drugaricu, kako će ona sama da zatvori štand…
Nataša je već držala u ruci njen kaput i tašnu. Pruži joj stvari u ruke i blago je pogleda iskosa. ‚‚Draga, reče joj, na susednom štandu su Grci, ima ih i iz Soluna, prisećamo se mojih studentskih dana a posle idemo i u jedan grčki restoran sa muzikom, Sirtaki mislim da se zove. Verovatno ću zaglaviti do jutra… A vi, ako vam dosadi bečka kuhinja, svratite na grčke specijalitete‚‚ reče im šaljivo i ponovo je gurnu u pravcu Marka. ‚‚A što se tiče štanda i zatvaranja, tu je Fabian.‚‚ Fabijan, visoki plavi Bečlija,organizator manifestacije i izvršni menadžer, poskoči i priđe čim je čuo svoje ime. ‚‚Tu sam, na usluzi‚‚ reče na engleskkom.
Marko se samo blago nasmešio; atmosfera je bila vesela. ‚‚Pa Slađo, hoćemo li, znam jedan odličan restoran ovde na trgu. Tek nekoliko minuta od vašeg štanda. U svakom momentu možeš da se vratiš i da proveriš da li su svi ukrasi na svom mestu…‚‚
‚‚Tako je Marko!‚‚ Uzviknu Nataša uz osmeh. ‚‚Božić je, praznici, možemo par dana i bez Slađinog perfekcionizma i kontrole.‚‚
Marko nakrivi šešir i njih dvoje kretoše ka centralnom trgu.
*****
Slatki bečki restorančić uvučen u pasažu, primao je svoje goste koji su se polako okupljali otresajući sneg sa kaputa. Lamperija od teškog masivnog drveta krasila je zidove; jedan slobodan sto za dvoje kao da ih je čekao pored kamina. Slađa sede i rastrese kosu. Konobarica im odmah priđe i reče da je nažalost već sve rezervisano ali da mogu tu da ostanu još sat vremena; sledeći gosti dolaze u tek u 9. Marko klimnu glavom, naruči za oboje i poče da priča o sebi; o studenstkim danima u Beogradu, o svom poslu, o tome zašto je prihvatio da vodi filijalu na severu Italije, zašto ne voli Rim, koja su vina najbolja, zašto je došao na bečki bazar i koje egzotične začine i đakonije uvek kupuje, šta voli sebi da sprema u trenucima gastronomske ‚‚inspiracije„, pa zatim o svom bratu od tetke Marku i zašto nije i on pošao sa njim u Solun…
Slađa se nasmeja… ‚‚Pa da, da si bio u Solunu možda bi mi na licu mesta našao amajliju… Ovako sam morala da čekam…‚‚
Marko se naže ka njoj i poljubi je. Dugo, toplo, nežno, strastveno. Provukao je ruku kroz njenu kosu.
Ona mu odsečno reče: ‚‚Ti si 7 godina mlađi od mene.‚‚
‚‚Godine me ne interesuju.‚‚ Odgovori joj.
Konobarica se ponovo pojavila i diskretno im pokazala na sat… Sledeći gosti su već čekali svoj sto. Marko plati račun, uze Slađu za ruku i oni nastaviše razgovor u dugoj šetnji. Napolju je vejalo, pahulje nežne, krupne kao paperje… A na centralnom trgu, noć se polako spuštala… Drvene brvnare sa štandovima su se spremale da utonu u san. Krovove im je prekrio sneg, izlagači su užurbano pakovali svoju robu i zatvarali.
Ona pogleda na sat i reče Marku da je vreme da se pozdrave.
‚‚Bilo mi je lepo‚‚ kratko reče. On je upita da li može da je isprati do hotela. Ona mu odgovori potvrdno.
Na recepciji nije bilo nikog; u prostoriji iza recepcije se čula muzika i živ razgovor. Hotelčić je bio porodični biznis jedne stare bečke familije i večeras su slavili svi zajedno – tu, na radnom mestu. Marko privuče Slađu i još jednom je poljubi; iskoristio je trenutak – bili su okruženi ljudima a ipak sami… Uvukli su se tiho u njenu hotelsku sobu u prizemlju; gledala je direktno na baštu prepunu zimzelenog drveća koje se vec zabelelo dok je nežno svetlo novogodišnjih lampiona iscrtavalo najlepše šare po zidovima. Marko je zgrabi oko struka i privuče k sebi.
Beč je slavio Božić; oni su slavili ljubav.
*****
Negde oko ponoći, Slađu trže zvuk vatrometa. Ponovo vatromet pomisli… Pogleda u Marka; čvrsto je spavao pored nje. Sneg je i dalje vejao i ona se svi u njegovom toplom naručju. Pred zoru, i nju uhvati san. Tako zagrljeni su dočekali jutro.
Probudilo ih je Natašino kucanje na vrata. Slađa se iskobelja iz zagrljaja i tiho joj reče da je Marko tu. On se trgnu, na brzinu obuče a zatim je upita ‚‚Kada se vraćaš za Srbiju?‚‚
‚‚Još sutra smo tu, na štandu‚‚ reče mu. ‚‚Prekosutra letimo za Beograd.‚‚
‚‚Ja se već danas vraćam za Italiju… Onda, onda sledeće nedelje mogu da budem u Beogradu. Ti imaš slobodno pretpostavljam, praznici su…‚‚
Ona ga upitno pogleda… ‚‚Imaš poslovni sastanak u Beogradu?‚‚
On joj uzvrati začuđenim pogledom… A onda je pogleda direktno u oči, sasvim ozbiljno ovaj put; preozbiljno.
‚‚Ne, zbog tebe dolazim. Isključivo zbog tebe‚‚
Nastaviće se…
