Kolege su Slađu dočekale sa osmehom a koleginica Jelena odmah krete da zaviruje u kese…
‚‚Pa gde si ovo našla? Sutra idemo zajedno, moram i ja da kupim par stvarčica! I neke poklončiće za moje…‚‚
Slađa izvadi na sto još par domaćih bioloških proizvoda i orijentalne začine koje je uvek kupovala na svojim putovanjima pa priča krete o ukusima mediterana, grčkim receptima i kakve sve đakonije mogu da se nađu na solunskoj pijaci. Kolega ih opomenu da za par minuta počinje svečano otvaranje. Slađa krete da pakuje svoju tašnu i primeti da joj nema priveska…
‚‚Jelena, reče joj, gledaj da mi nije tu negde onaj moj stakleni privezak.‚‚
Jelena je upitno pogleda.
‚‚Da, onaj što ga nosim kao amajliju i stalno mi visi na tašni. Sa slovom S; od stakla…‚‚
Jelena se okrete pa poče zajedno sa Slađom da pretražuje svaki ćošak a priskočila im je u pomoć i Grkinja Marija sa susednog stola. Razvezla je priču o svojim studentskim danima u Beogradu a zatim, na već zarđalom srpskom, poče da objašnjava Slađi da je to što je izgubila amajliju u principu loš predznak međutim, doneće joj ona sutradan brojanicu sa Svete Gore; a ako treba može i urok da joj skine. Upita je da li je boli glava i dade joj malu krpicu natopljenu mirom koja teče iz moštiju Svetog Dimitrija…
Kolega Goran sa osmehom upita ‚‚Je l` to za prvu pomoć?‚‚ pa nastavi:
‚‚Slađo, Jelena, silazimo, evo ga predsednik… A lečenje uroka posle svečane ceremonije – uz vatromet.‚‚
Reče im šaljivo.
U prizemlju su bili postavljeni okrugli stolovi i uvodni govor predsednika Komore polako poče. Kao i uvek, podugačka ekonomska analiza o očekivanom rastu robne razmene i bilateralnoj saradnji, o unapređenju prijateljskih odnosa, o razvoju privrede i tehnološkim inovacijama… Za stolom u ćošku sedeo je Aleksandar sa svojim timom i iz prikrajka posmatrao Slađu. Mile je bio tik iza nje. Nagnu se napred i šapnu joj nešto. Slađa klimnu glavom. Mile nastavi da joj nešto priča. Slađa mu opet potvrdno odgovori.
Gromoglasan aplauz je označio kraj zvaničnog obraćanja; u sali pored je učesnike već čekalo spremno posluženje i koktel Party.
U svojoj uskoj teget haljini sa belom kragnom i detaljima od čipke na ¾ rukavima, Slađa je polako ispijala šampanjac. Mile joj priđe i zadržaše se nekih 10-tak minuta u razgovoru. Ona je uglavnom klimala glavom dok je on i dalje pričao. Mile krete ka svojom kolegama a Aleksandar ga stiže.
‚‚Pa dobro kolega, nalazite li vremena za posao ili samo flertujete?‚‚
‚‚Daj bre Tanaskoviću, opet fantaziraš.‚‚
‚‚Ne fantaziram Mile, vidim da se družite sa finim damama…‚‚
‚‚Ja sa finim damama ostvarujem finu saradnju Tanaskoviću.‚‚
‚‚A kakva je to saradnja u pitanju?‚‚ Upita Aleksandar.
‚‚Saradnja ko saradnja. Radimo na projektu i to je to.‚‚
‚‚Na kom projektu?‚‚ Nastavi Aleksandar uz ironičan osmeh.
‚‚Pa dobro Tanaskoviću, je l` si ti od juče u biznisu ili…? Je l` se takva pitanja postavljaju? Očekuješ sad i detaljnu analizu… Pa ti bre ko predsednik Komore… Još i prezentaciju da ti organizujemo sa projektorom i statističkom analizom…‚‚ Mile se nasmeja a sa njim i njegove kolege.
‚‚Važi Mile, samo radi. Vidimo se na reviji.‚‚
Aleksandar se okrete, ode do svog stola i diskretno pozva Marinu.
‚‚Slušaj Marinče‚‚ – tako joj se inače obraćao samo kada je morala da pređe okvire svojih dužnosti – pa i okvire svake logike… I ona je to znala… Nije joj bio prvi put da je Aleksandar šalje na ‚‚tajnu misiju‚‚.
‚‚Idi kod Violete i saznaj gde idu sutra na ručak – a sigurno negde idu. I rezerviši i nama tamo.‚‚
‚‚Šta ću šefe ako je sve puno… I da l` će da mi kažu gde idu…?‚‚
‚‚Pa kaži da imaš neku alergiju… Na lignje… Ili hobotnicu… Ili da tražiš neki bezglutenski restoran… I vidi gde su sutra. Tamo idemo i mi.‚‚
Marina, navikla da izvršava nemoguće naloge, ode kod Miletove sekretarice i započe ‚‚neobavezan‚‚ razgovor uz čašu vina… Atmosfera je ionako bila opuštena, svi su pijuckali ponešto i pričali o svojim planovima za sutra – gde idu u obilazak, šta šopinguju, gde je najbolja klopa…
‚‚Sutra smo u Starom gradu, gore, na bedemima Soluna, Cinari se zove taj deo, tako nešto….‚‚ Reče Violeta. ‚‚Jedva čekam. Odatle se vidi luka i ceo grad! A sviraju i Rebetika – staru grčku muziku… Naravno, ako šef dozvoli restoran sa muzikom, mada ga već znaš…‚‚
Marina je potvrdno klimala glavom i čekala da prođe još koji minut pa da se udalji od njihovog stola… Nije znala o čemu više da priča sa njom… Na svu sreću, ispred hale je već počeo vatromet pa joj je predložila da izađu i pogledaju raznobojne snopove zvezda koje su padale na Solun.
Aleksandar joj mahnu iz prkrajka, Marina mu klimnu glavom. Bio je zadovoljan; shvatio je da će dobiti željene informacije. Želeo je lično – kao i uvek, da vidi šta se tu krije između Mileta i Slađe. Ali i da pokaže svojim prisustvom da je tu – u njenom životu. Onako, na njemu specifičan način.
Slađa je već polako išla ka hotelu sa koleginicom Jelenom i Grkinjom Marijom. Nije joj bilo do vatrometa. Jelena je primetila da se nešto dešava ali nije htela da previše zalazi u njenu privatnost. Samo su se pogledale i Slađa je razumela pitanje. Reče joj tek par reči – da je on jedan od onih tipova koji se pojavljuju i označavaju svoje prisustvo ali da sve ostaje na tome… A to nju ne interesuje. Da, prija joj pažnja međutim, ništa konkretno…
Jelena se osmehnu pa reče: ‚‚Problem većine balkanskih muškaraca. Premalo daju a hoće sve. Mislim da bi ti odgovarao neki stranac… Elegantan tako kao ti… Možda neki Italijan…‚‚
Slađa se osmehnu. Iz daleka, iznad sajamskih hala, čuo se prasak vatrometa. Tri prijateljice su šetale pored mora i udisale svežinu decembarske večeri. Predivno osvetljen, Solun je te večeri zračio toplinom. Prisustvo tolikog broja privrednika i zvaničnika mu je davalo specifičan šarm – atmosfera je bila glamurozna i neka čudna energija se osećala u vazduhu… Kao da će pravi vatromet tek uslediti…
*****
Jutro je počelo radno za većinu učesnika. Beskonačni razgovori, pregovori, kamere, izveštavanje stranih novinara, reportaže, prezentacije, umrežavanje i promocije…
Oko podne, Mile i par najbližih saradnika krenuše na ručak; i Slađa sa njima.
U maloj taverni na Cinariju se lepo mezetilo uz grčki uzo; na stolu su se ređali ovali sa salatama i namazima: plavi patlidžan, divlji maslačak, rukola, grčka salata, ljuti namaz i čuveno bujurdi predjelo sa sirom, paradajzom i paprikom. Na red su došli riblji specijaiteti: sitna riba inćun, lignje, hobotnica i škampe. U tavernu uđe Aleksandar sa još par saradnika i odmah priđe da ih pozdravi.
‚‚O, kolega, opet se srećemo. I vi ovde? Čujem da imaju odlične lignje.‚‚
Mile se trže pa ga pogleda iskosa. Nešto su se često susretali u poslednje vreme i Miletu je već počelo da smeta; sem toga, prekidao ga je u toku rada i iskustvo mu je govorilo da se iza ovoga krije nešto…
‚‚Tanaskoviću, je l` vi iz sveta mode nemate preča posla? Šetate se tako po Solunu… Lepo, lepo.‚‚ A zatim se okrete svojim saradnicima i poslovnim partnerima želeći da mu tako stavi do znanja da je suvišan.
Aleksandar reši da strpljivo sačeka još nekih ½ sata a zatim, kada su završili sa ručkom ponovo priđe stolu.
‚‚Eto, opet se srećemo.‚‚ Reče i pogleda u Slađu.
‚‚Tanaskoviću, opomenu ga Mile. Pregovori su još uvek u toku, radimo u ovom momentu! O čemu je reč?‚‚ pogleda ga u oči i oštro upita.
‚‚Radiš sa Slađom?‚‚
‚‚Da, baš sa njom.‚‚ Mile ustade. ‚‚Što, je l` zabranjeno? Šta je sa tobom danas?‚‚ Tresnu ga u rame i povuče u stranu.
Ustade i Slađa jer je setila da će njihov razgovor prerasti u konflikt a konflikt u eskalaciju – a to nije htela; ne sad, ne pred stranim partnerima.
‚‚Saša‚‚ reče mu mirnim glasom ‚‚Dođi da porazgovaramo načas‚‚ i blago ga dotaknu po ruci.
Izašli su na kaldrmom popločanu ulicu. Grčko sunce, iako decembarsko, obasjavalo je svim svojim sjajem svaki kamen i svaku kuću… Neke su bile stare i preko 200 godina. U daljini je svetlucalo more i zaslepljivalo ih lepotom. Jedan galeb kriknu iznad njih.
‚‚Ne znam šta se sa tobom dešava i zašto sva ova pitanja ali u ovom momentu, u toku su važni pregovori. Sve što može da sačeka za kasnije – nek sačeka.‚‚ Reče mu Slađa.
‚‚Kakvi pregovori, kakva saradnja, on ti šalje cveće!!!‚‚
‚‚Da, i…? Cveće mi šalje najmanje 20-tak ljudi svake godine za rođendan… Pa…? Šta s tim…?‚‚
‚‚Ti i Mile… A vi niste…?‚‚
‚‚Šta nismo? Ti ne možeš ni da izgovoriš to što te interesuje!!! Pitaš da li smo u vezi? I ja pitam zašto pitaš? Šta ćeš sa tom informacijom? Imaš li nameru nešto da UČINIŠ ili samo da se raspituješ? Iskreno, ovo postaje dosadno… I naporno!‚‚ Slađa uzdahnu.
Aleksandar ju je samo nemo gledao.
‚‚Pa, ako je to sve, reče mu ona, da se polako vratim pregovorima…‚‚
‚‚Stani, nije sve… Želim da jednostavno krene… Da među nama krene… Ali spontano, fino…‚‚
‚‚Aleksandre, ja sve vreme u stvari pokušavam da ti pomognem.‚‚
On je pogleda upitno.
‚‚Niti znaš šta hoćeš, niti možeš da konkretizuješ predlog, niti si prisutan u mom životu – a koliko vidim ni u svom, sve u svemu, to tvoje šetkanje i upadanje u stan kad ti se ćefne ne znam na šta ti liči? Na neku vezu? Ti čak ni reč ‚‚veza‚‚ ne možeš da izgovoriš. Znaš šta? Zašto lepo ne povedeš neku od onih tvojih manekenki pa da se prošetate pored mora i odete malo u šoping. Očigledno ti je dosadno.‚‚
‚‚Ma, nisu manekenke za šetnju, to su ozbiljne devojke.‚‚
‚‚Pa dobro, nastavi Slađa, sećam se vremena kad su bile manje ozbiljne…‚‚ uz osmeh mu reče pa nastavi: ‚‚Nemam vremena za tvoje neozbiljno i spontano i povremeno i tu sam i nisam i upadam pa nestajem… Odrasti napokon.‚‚
Tim rečima završi Slađa svoj govor, okrete se i uđe u restoran.
Aleksandar je krenuo ka centru silazeći strmim i uskim uličicama. Nije mu više bilo ni do revije ni do Soluna ni do okruglih stolova. Obuze ga ona dobro znana praznina.
*******
Poslednji dan sajma je prošao u užurbanim završnim pregovorima, još jednom oproštajnom govoru predsednika i sumiranju utisaka.
Za zatvaranje je bila planirana Aleksandrova modna revija uz još jednu koktel Party i vatromet. Došao je i taj čas da on zablista na sceni.
Muzika je treštala u hali broj 5. Dugačak prolaz između štandova je bio pretvoren u pistu. Visoke manekenke u plavim odelima i sa žutim šlemovima na glavi su veselo, uz zvuke muzike, predstavljale najnoviju kolekciju firme Modeliano. Dve devojke su išle od štanda do štanda i delile flajere na srpskom i engleskom jeziku.
‚‚Ja imam pitanje‚‚ šaljivo reče jedan od privrednika.
‚‚Odgovaramo i na pitanja‚‚ odgovori jedna od njih.
‚‚Zašto dizajnirana radna odela? Upita on.
‚‚Zato što kvalitet i bezbednost na radu idu zajedno.‚‚ – To je bio novi Aleksandrov slogan. Tako su sročili u odseku za marketing i tu ideju su promoteri širili na terenu.
Posle radnih odela, usledila je visoka moda – muška odela i kolekcija od kože: cipele, kaiševi, akt tašne. A zatim, vrhunac revije: otvaranje šampanjca na bini uz muziku i đuskanje. Aleksandar nije očekivao narudžbine; ne, ne za radna odela. Očekivao je narudžbine za SVOJA odela i za visoku modu koju je promovisao. Ovo je bila još jedna od njegovih strategija – ciljao je indirektno – na direktore, menadžere, organizatore, na one koji visoku modu mogu da plate. A to su uglavnom bili ljudi iz privrede, oni koji su se bavili konkretnom proizvodnjom i prodajom.
Usledio je gromoglasan aplauz. On pogledom potraži Slađu. Nije je video.
Ona je već bila prošla Belu kulu i krupnim koracima grabila ka hotelu uživajući u pogledu na luku, brodove, galebove i talase. Ona je svoje pregovore završila, radne zadatke obavila, sve u svemu, bila je zadovoljna. Zazvoni joj telefon:
‚‚Slađo, imam dobre i loše vesti, koje ćeš prvo?‚‚ upita je Nataša.
‚‚Pa naravno, loše.‚‚
‚‚Loša vest je da je galerija u Knez Mihailovoj popunjena. Ništa od našeg bazara u centru…‚‚
‚‚A koja je dobra?‚‚ upita Slađa
‚‚Dobra vest je da je ostalo još jedno mesto na bečkom bazaru. Novogodišnji štandovi i kućice su već postavljeni a jedan od učesnika je otkazao u zadnjem momentu; ostaje samo da kažeš DA.‚‚
‚‚Daaaa…‚‚ uzviknu Slađa.
Iza nje se začu prasak vatrometa. Solunski sajam se zatvarao a sa njim i Aleksandrova revija. Kraj jednog poglavlja pomisli ona; ni ne sanjajući da se jedno novo upravo otvorilo.
Udahnu duboko miris mora i pomisli na svoje prijateljice u Beogradu. Nedostajale su joj… Sigurno već vredno pripremaju svoje umetničke radove. Jedva je čekala da stigne.
Nastaviće se…
