Lunjao je lav kroz granje,
Iza brega, komešanje
Dve hijene, antilopa
Zaratile, k’o iz topa
Sporo, lenjo lav se krete
Mahnu šapom, sve razlete
Glad tad pusta njem se javi
Antilopu u usta stavi
Pa lenjo zamahnu glavom
Oseti se gospodarom
Pravo sede pa nastavi
Da se antilopom bavi
Ona priča, nešto melje
Prenosi mu svoje želje
Ne ljuti se gordi lav
On je kralj, on je prav
Nije lisac što se sladi
Niti mrav da kuću gradi
O nepravdi džungle sluša
Ali mu je mirna duša
On svoj sočni ručak lovi
I to su mu bajni snovi
Šta je pravda, ne zna on to
Da mu kliču navikao
Klík razume, njega shvata
Kad ih ščepa oko vrata
Poklič divljenja i naklon
Održavaju lavlji tron
Zvuk mu prija, zvuk mu godi
Da i žegu on prebrodi
Strane jezike ne uči
Nit’ se brine nit’ se muči
Jak je, snažan, besomučan
Al’ ne zbori, nije bučan
Samo antilopa priča,
O nepravdi toga linča
Kaže ja sam cveće brala
Nikoga nisam dirala
Zašto drugi jedu mene
Prokleto im bilo seme
A lav samo ručao je,
Šum taj tihi obrok mu je
Šta god reče, šta god zbori,
Strani jezik ga ne mori
Dođe lavica sva gladna
Zareža na lava jadna
Pod rep dugi podvi glavu
Pobeže u gustu travu
Antilopa tad trgnu se
I lavici obrati se
’’U prirodi trebalo bi
Da se vole razne ćudi
Životinje da se mire
U blagostanju da žive
Razumeju i pomažu
Tako zakoni nalažu
Nepravda mi učinjena
Ne diram vas, ja sam mirna
Zašto onda strašne zveri
Razvaljuju moje dveri
Ubijaju, kolju, ruše
Gde je savest, gde su duše?
Pravda je na mojoj strani
Ko će mene da odbrani’’
Lavica gladna, oslušnu
Ko iz daleka neš’ šušnu
Žalopojka antilope,
Odbi se o pute krte
Lešinari zamukoše
Sitni lavići dođoše
Tu, kraj majke da se broje
Da pune stomake svoje
Deco, tu ste, ceo roj
Predajem vam ulov svoj
Antilopu raskomada
Pa nahrani svoja stada
Zbor i ne ču, reči te
Da ih shvati ne može
Taj je jezik sveta stranog
Njoj potpuno nepoznatog
Sve što čuše beše krik
Antilope teški uzvik
Umirući, onaj pred kraj
Pravde željan mučni vapaj
Dok lavica ima breme
Da preživi njeno seme
Jer njihov je jezik druge
Sorte bez pravde i tuge
Bez samilosti te bedne
Ni spomena ne beš’ vredne
Životinje njima sve su
Samo hrana njinom mesu
Vrebaju ih pa da daju
Obrok novom naraštaju
Ko i antilopu mladu
Ni mal’ vernu svome stadu
Tam’ gde mužjaci svi brane
Svoje pleme, svoje rame
Ženke, mlade, posustale
Da lavovi ne udare
U svoj snazi vel’ke mase
Prave obruč svoje rase
Gde govore jezik isti
Razumljivi, njima bliski
Praveći krug i stampedo
Da ustukne lav, govedo
Ne tražeći lepe cvete,
Ne zalaze u te svete
Lavova tih jakih, gladnih
Što uskaču u svet jadnih
Gde se fino cveće bere
I livade njišu cele
Gde se bitke te ne boje
Nit se kolju, niti roje
Niti love krvoločno,
Vole, ljube, mirotočno
Jer lavovi ti su jaki
Kad su po broju jednaki
Samotnjaci, težak soj
Sila nije paran broj
Nema krda, tog jedinstva
Sve zasebna to gazdinstva
Zato čekaju u žbunu
Da iskoči plen u runu
Ovca, antilopa, zebra
Krše joj nejaka rebra
Samo nek je sama svaka,
Bez rogova i mužjaka
Tako lavu ponosnome
Strategije zbore mrsne
Tak’ je rođen, ćud mu takva
Žalopojka nit ga takla
Jer je gladan, ručao bi
Al’ ne pravde: mesa, krvi
Ručak njemu to je sočan
Jedini taj, krvoločan
Sve ostalo beskorisno
Što njem samom nije mrsno
