Intervju sa dr Anom Sivački
Ana, hvala na izdvojenom vremenu i što ste pristali da date intervju za portal Urbana legenda.
1. Doktorka nauka, profesorka, prevoditeljka, lingvistkinja, autorka rečnika, zaštitnica i ljubiteljka životinja, fotografkinja, umetnica u duši… Da li sam nešto izostavila?
Lektorka, autorka naučnih radova, nesuđena veterinarka, rekreativna kuvarica, gljivarka u pokušaju i velika zaljubljenica u prirodu i lik i delo Brajana Adamsa kao pevača, fotografa i aktiviste / humanitarca. Postoji još mnogo toga čime uživam da se bavim, ali ovo su stvari kojima najviše posvećujem vreme poslednjih nekoliko godina.
2. Vaš primarni radni jezik je albanski. Kako ste se odlučili za studije baš tog jezika?
Suštinski, moj primarni jezik je engleski, budući da sam preko dvadeset godina radila kao prevodilac upravo za taj jezik. Albanski me je oduvek zanimao iz neke druge perspektive, a za studije sam se odlučila jer sam već u vreme upisa na fakultet dosta dobro vladala engleskim i francuskim, pa mi je, kao i uvek u životu, bio potreban neki izazov. U opticaju su još bili i mađarski i japanski, ali albanski mi je iz tog ugla i u tom trenutku delovao najprimamljivije, iako moj tata i danas tečno govori mađarski, pa je možda bilo logičnije da se uhvatim u koštac s tim jezikom.
3. Vi ste i prevodilac za albanski i to već dugi niz godina; prevodite, međutim, i engleski i francuski. Na tržištu rada primetan je jedan čudan fenomen: postoje tzv „retki“ jezici (albanski, mađarski, grčki, kineski…) i automatski se (iako nepravedno) svrstavaju u grupu „teških“, dok s druge strane imamo „klasične“ jezike, sveprisutne na tržištu rada i konkretno engleski, nemački i francuski za koje, nekim čudom, većina veruje da su laki ili barem lakši od onih „retkih“. Ovaj specifičan pristup jezicima doveo je i do razlike u cenama između albanskog i npr. engleskog ili francuskog; pritom, Vi ste ista osoba – isti prevodilac i prevodite sva tri navedena jezika. Kako postupate u tim situacijama? Kako formirate cene? Po kojim kriterijumima?
Tako je, na tržištu rada postoji izvesna disproporcija koju diktiraju sami uslovi, kao i konkurencija, odnosno „konkurencija“. U slučaju albanskog, grčkog, mađarskog i sličnih ’malih’ jezika, situacija je prilično jasna: nedovoljno obučen kadar i nedostatak profesionalaca, pa jednostavno nema mogućnosti da se podmire zahtevi tržišta, tako da je postepeno došlo do stvaranja atmosfere koju ste opisali, što je posledično dovelo i do neuravnoteženih cena. Međutim, barem kada je u pitanju albanski jezik i situacija koju imam prilike da vidim konkretno na Kosovu, primetan je porast broja amaterskih prevodilaca (da ih iz čiste ljubaznosti tako nazovem, jer se suštinski ne mogu nazvati prevodiocima), čije je poznavanje srpskog na nekom B1 ili B2 nivou, a koji su se osmelili i u poslednjih desetak i više godina počeli da se „bave“ prevođenjem sa albanskog na srpski i obrnuto. Na sličan način kao i s engleskim, došlo je do stvaranja nelojalne konkurencije i snižavanja cena prevoda. Još jedna od posledica je i izuzetno loš kvalitet prevoda, tj. izostanak kvaliteta.
Da se vratim na pitanje: cene ne formiram prema jezičkoj kombinaciji, već prema roku, količini, oblasti i drugim specifičnim zahtevima klijenata. S druge strane, kada je u pitanju saradnja s različitim međunarodnim organizacijama, cena se dogovara unapred, još pre potpisivanja ugovora i ona se u tim slučajevima formira prema broju prevodilačkih strana najčešće, tako što se daje ponuda za prevode 1–50, 51–100 i preko 100 (ili 150) strana. Ukoliko organizacija prihvati vašu ponudu, ugovor se potpisuje i to su cene koje se primenjuju prilikom svake saradnje.
4. Gorepomenuti fenomen je naročito izražen kada je engleski u pitanju jer danas svi “znaju“ engleski – ili su gledali američke filmove ili su „naučili“ preko interneta. Tu negde na scenu stupa i onaj čuveni „dečko iz kraja“ koji sve ume da radi i „očas“ će da ubaci tekst u Google – a i cena prevoda će naravno biti znatno niža od one koju nudi profesionalni prevodilac (i najčešće analogna kvalitetu). Kako se borite sa nelojalnom konkurencijom i sa predrasudama koje vladaju kod klijenata?
Na ovo pitanje sam delimično dala odgovor u okviru prethodnog, ali ću se osvrnuti još jednom na „nelojalnu konkurenciju“. Od samog početka profesionalnog bavljenja prevođenjem moj stav je bio da od svoje cene ne odstupam i da svoj posao radim na najbolji način na koji mogu. Sarađujući s različitim kompanijama, organizacijama, fizičkim licima i sl, uvek sam gradila i poslovni odnos koji je bio takav da se klijent poslujući sa mnom oseća sigurno, stekne poverenje i zna da će kvalitet svakog isporučenog prevoda biti konstantan i na visokom nivou. Tako je izgledala moja „borba“ i s lojalnom i s nelojalnom konkurencijom, jer je to jedini način: kvalitetom pruženih usluga. Takav pristup se u mom slučaju pokazao ispravnim i ja bih ga svima preporučila.
4. Kada je već o klijentima reč, koliko je naša profesija cenjena? Jedan prevodilac mora svakodnevno da obogaćuje svoj rečnik, da se usavršava, proučava stručnu i naučnu terminologiju, vodi kancelariju, održava kontakte sa klijentima, ugovara poslove, sklapa ugovore… Dok neki klijenti, imajući često pogrešnu sliku o našoj profesiji, svrstavaju prevodioca u red daktilografa ili u najboljem slučaju fotokopirnice. Nikad neću zaboraviti par komentara kako treba „samo da prekucam“ tekst ili da „provučem kroz kompjuter“. Da li su prevodioci danas uspeli da se uzdignu iznad tog stereotipa?
Relativno skoro sam na jednom skupu dobila pitanje: „A, zašto Vi kažete da ste prevodilac, kada ste doktor nauka“? Moj odgovor je bio da ja nisam po zanimanju doktor nauka, već prevoditeljka ili profesorka. Mislim da ovo dovoljno govori o tome na koji način se u široj javnosti percipira naša profesija, ali ja sam zaista ponosna na ono čime se bavim, volim svoj posao iako ga poslednjih nekoliko godina nešto ređe radim i smatram da su (dobri) prevodioci profesionalci od kojih se zaista mnogo može naučiti. Greška je možda i u nama, jer ne promovišemo dovoljno svoju profesiju, ne negujemo je na način na koji zaslužuje i ne nosimo tu „titulu“ onako s ponosom kao što to rade menadžeri, programeri ili profesori.
Drugi važan aspekt u ovom pogledu je i visina zarade prosečnog prevodioca. Složićemo se sigurno da je novac bitan faktor, a to koliko neko „vredi“ u današnje vreme se, između ostalog, procenjuje i na osnovu toga koliko zarađuje. Kada bi prevodioci masovno zarađivali više od prosečne plate, mislim da bi se i sam rejting profesije srazmerno povećao. Tako se ponovo vraćamo odakle smo krenuli: od sebe i formiranja cena prevodilačkih usluga, organizacije na nivou esnafa koja je u našoj zemlji maltene nepostojeća, obezvređenosti pečata sudskog tumača (svi znamo da godinama nije bilo konkursa na teritoriji Srbije bez Vojvodine, kao i koje su cene usluga sudskih prevodilaca i tumača na osnovu važećih pravilnika i sl) i da ne nabrajam još mnogo gorućih pitanja profesije koja jednostavno nema ko da reši budući da se retko ko njima ozbiljno bavi.
6. Šta je sa stereotipima kada su budući prevodioci u pitanju? Da li se većina njih odlučuje za ovaj poziv jer misle da će im obezbediti kancelarijski posao? Imaju li realnu sliku teškoća i konkretno rada na terenu, noćnog i rada u teškim uslovima (što vremenskim, što u stresnim situacijama)? Kao profesor univerziteta, razbijate li im mitove i dolaze li uopšte kod Vas po savet?
Razgovarajući prvenstveno sa studentima i nekim mlađim koleginicama i kolegama, mogu reći da je situacija baš suprotna: mladi ljudi imaju želju da se bave prevođenjem, jer smatraju da će na taj način izbeći kancelarijski posao od 9 do 17 č, kako bi sebi omogućili što veću slobodu kretanja, slobodno vreme i drugačiju organizaciju vremena. Ja im uvek kažem da to zaista i jeste tako, jer evo, konkretno sam ja jedna od onih koji su svoj život organizovali tako da mesečno najmanje dve nedelje provode na selu u prirodi, jer mogu da radim kad i odakle želim. Međutim, ono što im takođe podvlačim je i da budu obazrivi da ne daju dinar da uđu u kolo, a dva da izađu, jer takav način života uključuje i izuzetno naporan tempo rada noću, vikendima, praznicima, doslovno kada niko drugi ne radi. Sve je to pitanje ličnih afiniteta i želja. Od kada znam za sebe, znala sam i da neću raditi tipičan kancelarijski posao, tako da sam se trudila da svoje obrazovanje i karijeru usmerim ka tom cilju. Sada kada sam uspela, ja zaista jesam zadovoljna i mogu reći da svoj posao nikada ne bih menjala, ali pitanje je koliko bi neko drugi bio srećan s takvom postavkom stvari.
7. Još jedna zabluda kada su mlade i buduće kolege u pitanju odnosi se na prevelika očekivanja; kod većine njih sam primetila jedan romantičan pristup – očekuju da će prevoditi književna dela – ruske klasike, antičke filosofe, Šekspira… Sem toga što su ova dela već prevedena, čak i da se izdavačka kuća odluči za nov prevod, teško da će tako ozbiljan projekat poveriti nekome ko je na početku karijere. Početnicima praktično preostaje ono što tržište rada nudi – a to su u najvećoj meri potvrde, uverenja, Izvodi iz MKR, dopisi, zahtevi, sve u svemu, dosta papirologije i formulara. Pitanje koje se nameće jeste: ostavlja li prevodilačka branša prostora za kreativnost, za razvoj, za književni duh…? Ili je dobar deo prevodilaca, silom prilika, usmeren na šture administrativne poslove ?
Kako da ne! Iako smatram da su velika očekivanja dobra za motivaciju ukoliko se kanališu na pravi način, navešću samo dva primera kako je moguće biti kreativan i kada prevodite najdosadniji zakon na svetu ili nespretno sročen dopis, kao što se meni desilo nebrojeno puta. Na početku sam spomenula svoje neskrivene simpatije prema Brajanu Adamsu, pa se često dešava dok nešto radim da „Groover from Vancouver“ svira u pozadini. Tako sam, jednom prilikom, prevodila neki zaista težak i ujedno neizmerno dosadan tekst i došla na ideju da u prevod inkorporiram Brajanove stihove. Izazov je bio težak, ali mislim da sam uspela da neprimetno „provučem“ stihove nekih petnaestak pesama koji su se savršeno uklopili u prevod.
Druga situacija koje se sećam i često je spominjem odnosi se na prevod tužbe koji sam radila s jednom dragom koleginicom istovremeno se ludo zabavljajući. Negde oko tri ujutru, kada smo obe bile na ivici snage, došle smo do rečenice koja kaže: „što se grbo rodi, to vrijeme ne ispravi“. Jasno je u kakvom smo stanju bile u tom trenutku, ali upravo to i jesu momenti kada čovek izvlači poslednje atome snage iz sebe, a kreativnost nikad nije na višem nivou nego baš tada. Ne sećam se kako smo to nas dve sročile, ali znam da smo sigurno satima mozgale dok nismo skrojile odgovarajuće rešenje (za taj kontekst).
Dakle, biću slobodna da kažem da je kreativnost u nama i svuda oko nas. Samo je pitanje kako ćemo pristupiti nečemu i gde nalazimo inspiraciju. Ja je nalazim apsolutno u svemu, pa čak i suvoparnim administrativnim prevodima.
8. Kako jedan prevodilac stiče radno iskustvo i pritom ne mislim na tekstualni deo; mislim na sve ono što se ne uči na fakultetu, a to su: vođenje finansija, računovodstvo, korespondencija, upotreba kancelarijskih uređaja / programa / prevodilačkih alata, istraživanje tržišta, marketing, promocija, zvanično predstavljanje (imidž, poverenje, reputacija), ophođenje prema klijentu, radna etika, kolegijalnost, zaštita na radu / antistres tehnike, zdravstveni problemi karakteristični za branšu…? Kao što sledi, (samo) studije jezika nažalost nisu dovoljne za zvanje prevodioca ili, kao što je odavno poznato, teorija i praksa se razlikuju. Da li se slažete?
Slažem se u potpunosti. Ja sam imala sreću da na samom početku karijere budem angažovana u međunarodnim organizacijama i kompanijama, gde sam bila doslovce bačena u vatru i naterana da se snađem kako znam i umem. Ne znam koliko je to uopšteno dobar način učenja, jer nismo svi isti i ne reagujemo isto pod pritiskom, ali u mom slučaju je bio pun pogodak. Mislim da je čak upravo takav sticaj okolnosti ono što me je učinilo dobrom prevoditeljkom, a ne puko poznavanje jezika.
Međutim, kada sam ja počinjala, to je bilo vreme kada se internet tek pojavio, kada je Srbija bila zatvorena sa svih strana i na sve moguće načine, pa se nikako nije moglo govoriti o prilikama kakve sada imaju naše mlade koleginice i kolege. Danas su dostupne obuke iz svih mogućih relevantnih oblasti, društvene mreže na kojima se profesionalci povezuju na različite načine, stipendije, prakse, programi razmene, volontiranje… Ne mogu da kažem da toga nije bilo „u moje vreme“, ali su takvi resursi bili dostupni samo retkima. Zbog toga mi se čini da je startna pozicija danas dosta bolja i da mlade kolege nemaju čega da se plaše ako žele da se bave ovim ili bilo kojim drugim poslom.
9. Koji biste savet dali kolegama na početku karijere? Gde najčešće greše?
Mislim da i mlađe i starije kolege greše u tome što se grčevito drže izvornog teksta, tj. originala. Moj savet je da se opuste, da vreme koje će posvetiti prevodu organizuju tako da imaju dovoljno prostora da barem pasus po pasus išćitaju s razumevanjem, da istraže tematiku, da „postanu“ autor i da iz te perspektive pristupe tekstu koji prevode. Naravno, ne govorim ovde o davanju nekakve autorske slobode na takav način da prevod više uopšte ne liči na izvorni tekst, već da u svakom trenutku imaju na umu ciljnu grupu kojoj je prevod namenjen i da sačuvaju poruku teksta na kojem rade. Slobodno promenite red reči, razdvojte predugačku rečenicu ili spojte dve manje AKO procenite da ćete na taj način u potpunosti sačuvati duh izvornika (naravno, odavde izuzimam pravne tekstove iz jasnih razloga).
10. Svoje studije sam završila u inostranstvu gde na svakom fakultetu postoji integrisana kancelarija za povezanost sa tržištem rada. Tu studenti na završnoj godini imaju priliku da se obrate stručnjacima – a u cilju profesionalne orijentacije. Imaju takođe i mogućnost da se povežu sa poslodavcima, odrade praksu, razmene iskustva i zašto ne, da se zaposle. Na taj način je taj prelazni period između studija i profesionalnog angažovanja na neki način neosetan, a svaki student ima svog mentora koji će ga usmeriti i posavetovati dok je i sama praksa plaćena. Postoji li tako nešto i kod nas i ako ne, kako do poslodavca? Kako do prvih klijenata?
Moram reći da nisam u potpunosti upućena kako to danas funkcioniše u okviru našeg visokoškolskog sistema obrazovanja, ali mislim da je ključ sticanja iskustva i prvih klijenata u povezivanju. Jedna od stvari koju zaista ne volim u našoj branši je nepostojanje svesti o tome da mi kao kolege MORAMO što više da sarađujemo. Pritom, kada kažem saradnja, ne mislim samo na puku „diobu prevoda“ koje nismo u mogućnosti sami da isporučimo na vreme, već i na saradnju u smislu preporuka, usavršavanja, obuka, organizacije različitih događaja, druženja, deljenja resursa i svega onog što nam kolektivno može biti od pomoći. Postoji nekoliko kolega koji su zaista sjajni u tom pogledu, koji marljivo za nas pohađaju različite seminare i obuke i prenose utiske i iskustva, prikupljaju rečnike i druge resurse od koristi za prevodioce, ali to su nažalost retki izuzeci koji potvrđuju moju inicijalnu tvrdnju. Da zaključim: upoznajte se s kolegama, povežite se, sarađujte i videćete da ćete vrlo brzo stvoriti bazu klijenata za kakvu bi vam inače bilo potrebno više godina ukoliko biste to radili samostalno.
11. Vlasnica ste prevodilačke agencije; sa kojim problemima se susrećete kao preduzetnik?
Ne mogu reći da se kao preduzetnica s našom šifrom delatnosti susrećem s nekim strašnim problemima različitim od onih s kojima se susreću i svi drugi preduzetnici. Toliko je toga neregulisano u našoj zemlji, da bi mi zaista oduzelo mnogo vremena da se osvrnem na sve što bi trebalo korigovati (ili jednostavno primeniti), tako da ovde ne bih ništa posebno izdvajala.
12. Doktorirali ste na temu Frazeologizmi s konstituentom somatskog porekla u albanskom jeziku i njihovi prevodni ekvivalenti u srpskom u oblasti kontrastivne albansko-srpske frazeologije. Iz naslova vidimo da vaša doktorska disertacija ima praktičnu primenu. U praksi sam se često susretala sa pravnim terminima koji, što iz kulturoloških što iz pravosudnih razloga, nemaju svoj ekvivalent u stranom jeziku; kao što sledi, u tom slučaju imamo tačan ali ne i analogan prevod. Možete li nam reći nešto više o najboljim načinima pronalaženja prevodnih ekvivalenata na osnovu istraživanja koje ste upravo u vezi s ovom problematikom sproveli u svojoj disertaciji?
Kada sam donela odluku da se posvetim nauci i počnem da radim na doktorskoj disertaciji, znala sam da ne želim da pišem još jedan doktorat koji će se baviti pukim teorijskim apsektima problematike i prežvakavanjem već sto puta napisanog i ponovljenog. Naravno, teorijski okvir svake disertacije je neophodan sastavni deo, ali ja sam se više posvetila samoj analizi frazeologizama na albanskom i odgovarajućih prevodnih ekvivalenata u srpskom, kao i simbolici svakog od delova tela (somatizama) koji učestvuju u njihovom građenju, kako bih u što većoj meri razjasnila njihovo poreklo i način njihove percepcije u oba jezika. Takođe, na početku sam odlučila i da jedan od sastavnih delova disertacije bude i mali glosar prikupljenog korpusa izraza na albanskom i odgovarajućih frazeologizama na srpskom.
Zbog čega sam se odlučila za takav pristup? U uvodnom delu disertacije napomenula sam da je ona posvećena, između ostalog, i prevodiocima, ali ne u smislu jednostavne pomoći u vidu glosara, već i zbog načina na koji konceptualna analiza koju sam u svom istraživanju sprovodila može uticati na izbor odgovarajućeg prevodnog ekvivalenta za neki frazeološki izraz. Primera radi, ukoliko na srpskom imamo frazeologizam „otići u večna lovišta“, da bismo na ciljnom jeziku pronašli ekvivalent koji na adekvatan način prenosi ne samo značenje „umreti, preminuti“, već i kompletnu ideju na kojoj se zasniva ovaj frazem, jako je korisno da znamo da li je u njegovoj pozadini pojmovna metafora, metonimija, iskustvena slika ili neka kombinacija navedenog. Veliki broj frazeologizama koji referišu na smrt temelji se na pojmovnoj metafori smrt je odlazak, mada je dobar broj nastao i prema iskustvenim slikama. Dakle, prilikom odabira odgovarajućeg prevodnog ekvivalenta na bilo kom ciljnom jeziku, a u situaciji kada zasigurno postoji čitav niz dostupnih varijanti (jer je smrt semantički domen u okviru kojeg se u svakom jeziku okuplja priličan broj frazeologizama), savetuje se odabir upravo onih koji se zasnivaju na sličnoj ili istoj pojmovnoj metafori, metonimiji, iskustvenoj slici, kao i onih koji sadrže podudarne sastavnice (otići, večan, lovište…), ukoliko ih ima. Takav pristup omogućava da se na ciljni jezik prenese i pozadinska ideja, odnosno način percipiranja smrti, umesto prostog nasumičnog odabira prevodnog ekvivalenta koji odgovara kriterijumu koji možemo označiti kao „odgovarajuće značenje“.
Iako možda zvuči komplikovano, kada se savlada tehnika konceptualne analize, ove stvari se rade prilično automatski. Naravno, ograničenja svakako postoje i nije uvek moguće sa sigurnošću tvrditi kako je neki izraz nastao, ali ovo je metodologija odabira ekvivalenata koja zaista ima smisla, jer predstavlja vrlo moćnu tehniku u rukama prevodioca kojem se omogućava da na ciljnom jeziku uradi ono o čemu svi stalno govore kada su prevodi u pitanju: da prevede tekst u duhu jezika. Po meni, u konceptualnoj analizi leži i čuveni duh.
13. Predajete srpski na Katedri za balkanistiku u Prištini. Šta je studentima najteže kada je naš jezik u pitanju? Padeži možda, gramatika…?
Ne mogu izdvojiti ništa posebno, jer su govornici albanskog jezika tradicionalno vrlo talentovani za učenje i usvajanje stranih jezika. Međutim, moram priznati da muku mučimo s ćirilicom, kao i glagolskim vidom, jer albanski ne poznaje kategoriju svršenosti i nesvršenosti glagola. Tu su još i problemi s predlozima i izgovorom, ali ne mogu reći da im bilo šta predstavlja nesavladivu prepreku ili poseban izazov.
14. Živite između Beograda, Prištine i sela Žitni Potok na jugu Srbije. Da li vam nedostaje osećaj da ste negde kod kuće? Imate li na svim tim putovanjima neke svoje male rituale; nosite li npr. neke lične predmete uvek sa sobom, nešto što doprinosi kućnoj atmosferi?
Da, često me pitaju gde mi je kuća / dom. I, nisam sigurna ni kako da odgovorim na ovo pitanje, budući da na ove tri lokacije boravim zato što sam tako izabrala. Moja kuća je u Beogradu, dom mi je u Žitnom Potoku kod roditelja, a jedan deo mene pripada i Prištini koju sam u međuvremenu zavolela i gde se osećam zaista kao kod kuće.
Nemam neke posebne rituale, niti se „za servis pripremam kao Nadal“, ali imam mesta na koja uvek odlazim kada sam negde, prodavnice i pijace gde kupujem i ljude s kojima se viđam. Upravo mi to pomaže da se svuda osećam kao kod kuće.
15. Na svim tim putovanjima sigurno imate priliku da čujete razne dijalekte i da se u praksi upoznate sa bogatstvom srpskog jezika. Znamo da je jezik, svaki jezik, živ i da se konstantno menja; to je neizbežno. Pitanje glasi: šta radimo u cilju očuvanja našeg lepog srpskog jezika i koliko smo popustljivi kada su strani uticaji i strane reči u pitanju?
Izuzetno smo popustljivi, ali za razliku od jezičkih puritanaca, ja nisam veliki protivnik svega toga ukoliko se radi u nekim razumnim okvirima. Pre nego što ospemo paljbu na lajfkoučove, influensere, rijalitije ili bilo koje druge pojmove koje smo direktno preuzeli iz engleskog, setimo se (kao prevodioci) da srpski ima društveni i socijalni, pa menadžere i rukovodioce i čitav niz drugih primera zbog kojih možemo samo da čupamo kosu ako nam se pojave jedan do drugog u rečenici koju prevodimo.
Čuvanje jezika nije besomučno kritikovanje, već svest da se i putem pozajmljivanja jezik obogaćuje, napreduje, razvija, stvara nove koncepte i otvara neke druge vidike. Bastardizacija jezika je druga problematika, ali i tu se nameće filozofsko pitanje „gde je, zapravo, granica“? Zašto nam teatar i pozorište zvuče prihvatljivo, a na neke druge stvari se zgražavamo tvrdeći da nam zagađuju naš lepi jezik? Moja poruka je: pustite jezik da sam bude filter i da ga govornici vode tamo gde treba da ide.
Jedna od stvari koje ja privatno volim da radim je da koristim lokalni govor sela kada nisam tamo i da ljudima u svom okruženju otkrivam leksiku koju inače nemaju prilike da čuju od drugih ljudi. Na taj način dajem svoj malecki doprinos i srećna sam kad nekog od prijatelja čujem da kaže „zaulav“, „pritran“, „trkaljetija“, „kokolaest“, „lomotiti“ i sl.
Profesionalno, trudim se da starijoj leksici dajem prednost u odnosu na noviju (rukovodilac pre nego menadžer, ukoliko kontekst to dozvoljava) i mislim da mi kao prevodioci imamo veliku odgovornost ne samo u očuvanju jezika, već i u pogledu gramatičke i ortografske ispravnosti prevoda koje isporučujemo.
16. Radili ste na nekim interesantnim projektima i sarađivali s mnogim međunarodnim organizacijama. Šta nam možete reći o tom iskustvu?
Saradnja s međunarodnim organizacijama je sigurno svakom prevodiocu jedan od prioriteta, a ja sam imala neverovatnu sreću da upravo odatle započnem svoju karijeru. I danas sarađujem s tim organizacijama kao prevodilac, lektor za engleski ili srpski i konsultant i to smatram sastavnim delom svoje karijere. Iako zaista nije lako proći sve „krugove pakla“ prilikom odabira na konkursima, mladim koleginicama i kolegama bih preporučila da okušaju sreću i karijeru nastave u takvom okruženju koje omogućava sticanje veština koje se mogu iskoristiti i u svakom drugom poslovnom okruženju i otvaraju vrata za neka druga, možda čak ne ni prevodilačka iskustva.
17. Jedan ste od autora i jednog obimnog rečnika. Recite nam nešto više o tome – koji jezik je u pitanju, o kakvom rečniku se radi i koliko godina je trajao rad na samom rečniku – prikupljanje reči, uređivanje, lektura, dizajn, priprema za štampu…?
U pitanju je veliki albansko – srpsko – albanski rečnik sa oko 70.000 odrednica, izrađen u okviru trogodišnjeg projekta koji je sprovodila jedna međunarodna organizacija u Prištini. Na izradi rečnika učestvovale su kolege iz Beograda i Prištine, a projekat je bio podeljen u tri faze. Moram priznati da je to jedan od izazovnijih projekata na kojima sam bila angažovana, budući da takvog obimnog rečnika nije bilo više od trideset godina, kao i da je vremenski okvir bio prilično ograničen za tako obiman posao. Ipak, uspeli smo da izradu rečnika privedemo kraju i on je sada dostupan onlajn.
Ne bih ulazila previše u tehničke detalje izrade samog rečnika, već bih iskoristila priliku da još jednom ukažem na značaj saradnje kolega, koji u ovom konkretnom slučaju nisu bili samo prevodioci, već univerzitetski profesori i autori mnogobrojnih publikacija u relevantnim oblastima, ali koji su pokazali da je za uspeh potrebno mnogo više od pukog zagrevanja stolice: saradnja, komunikacija i konstantna koordinacija, posebno kod ovako velikih i zahtevnih projekata.
18. Sem balkanologije i lingvistike, bavite se i fotografijom. Videla sam vaše fotografije i mogu reći da su suptilne, nežne, jedinstvene, uslikane iz nekih novih uglova gde posmatrač vidi svet oko sebe lepšim (nego što jeste). Sve u svemu, mala umetnička dela. Razmišljate li o izložbi?
S više strana mi je stigao takav predlog, ali moram priznati da ne razmišljam ozbiljno na tu temu. Fotograf u porodici je moj brat, Goran Sivački, koji se tim poslom bavi profesionalno i na mnooogo ozbiljnijem nivou, ako je sudeći barem po nagradama i priznanjima koje konstantno dobija. Fotografija je za mene način da zabeležim ono što vidim i kako to vidim s obzirom na stepen oštećenja vida koji imam, da neke uspomene sačuvam u najlepšem obliku i da meni zanimlijve prizore podelim s ljudima koje volim. Često čujem i da se ljudima dopadaju moje fotografije zato što imaju osećaj kao da su tamo sa mnom i da su im na Facebook feed-u moje objave omiljene. Drago mi je što na taj način mogu barem na nekoliko trenutaka dragim ljudima da prenesem delić onoga što vidim i osećam, a posebno me čini srećnom što je poslednjih godina mnogo ljudi preko mojih fotografija čulo za skromno selo Žitni Potok na jugu Srbije gde je i vreme stalo. To selo i ta priroda su moja inspiracija i punjač mojih baterija.
19. Veliki ste ljubitelj i zaštitnik životinja, a takođe i vlasnik nekoliko. Opišite nam svoje “živuljke„. Pretpostavljam da su konstantan izvor radosti i smeha!
Imam tu sreću u životu da mi roditelji žive na selu, pa smo u prilici da svoj dom delimo i s četvoronožnim monstrumima. Trenutno ekipu čine (po starešinstvu) mešanci Flekica i Džesika i mačke Mara, Mimi i Andraš. Povremeno ih obilazi i mačak Miloje, koji nikako da shvati da su svi sterilisani. Proširenu ekipu na drugoj lokaciji predvodi Džekil Čen, uz Milu Kanis, Funny Maroon i Sofiju. Od kako znam za sebe volim životinje i kao mala sam želela (i svi bili ubeđeni) da ću biti veterinar. Ipak, život je imao drugačije planove za mene, što ne znači da se na neki način nisam posvetila i njima. Uvek se trudim da pomažem životinjama, spasila sam ih nebrojeno s ulice, a u poslednje vreme dosta radim i na podizanju svesti ljudi u okruženju. Jedan ogroman deo mog srca i života pripada njima i bez njih mi život ne bi bio ni upola ovako ispunjen ljubavlju i radošću.
20. Kada ste prešli u vegetarijance? I da li je logično pitati zašto (iako se odgovor sam nameće)?
Bila sam buntovna tinejdžerka, od oca Vojvođanina i majke Žitnopotočanke s juga. Zamislite tu količinu mesa u svakom obroku! Jednom prilikom, nakon nekog roštiljanja i desetina kilograma raznoraznog mesišta, odlučila sam da ja to više ne mogu, ne želim i da mi ne prija. Uz nekoliko kraćih pauza, ne jedem meso od svoje trinaeste godine i nikad se ne bih više vratila na takvu vrstu ishrane! Naravno da je u pitanju ljubav prema životinjama i planeti (da ne ulazim sada u detalje o tome na koji način konzumiranje mesa i životinjskih proizvoda utiče na globalno zagrevanje, zagađenje i povećanje ekološke katastrofe koja nam je postala svakodnevica), ali podjednako volim i sebe i ne želim da u svoje telo unosim ono što mu ne prija, niti želim da neko mučki bude ubijen i iskasapljen samo da bih ja imala lepe kožne cipele ili ujednačen ten zbog pudera testiranog na krvnički mučenim životinjama. Savršeno sam srećna i s neujednačenim tenom i nedostacima koje prikrije jedna čaša (veganskog) vina budući da se od istog zacrvenim tako da mi nikakav puder ne pomaže.
Postoji još jedna vrlo važna strana ove priče o vegetarijanstvu i uopšteno, zdravom načinu ishrane: prevodilački posao zahteva visok nivo koncentracije tokom rada, a sam po sebi je statičan. Zbog toga je u našoj branši vrlo uobičajena pojava problema s kičmom, bolova u ekstremitetima, glavobolja i ostalih poteškoća koje su u vezi s takvim načinom života. Isprobavajući različite pristupe, došla sam do recepta koji meni najviše odgovara: s obzirom da radim kod kuće, kuvanje koristim da napravim pauzu u poslu, a način na koji se hranim je takav da mi obezbeđuje najefikasnije održavanje koncentracije i memorije na odgovarajućem nivou (posebno kada u toku dana promenim nekoliko jezičkih kombinacija, što se dešava često), da mi pruža dovoljno energije, a da me istovremeno ne pretrpava nepotrebnim kalorijama koje ne mogu da sagorim s obzirom na prirodu posla.
21. Da li biste danas bili to što jeste da u vama, istovremeno sa preduzetničkimm duhom, ne tinjaju i svi ti umetnički porivi? Koliko vas poriv kreativnosti gura napred‚ i prepliću li se svi ti različiti pozivi koje uspešno obavljate? Da dam jedan primer: dok ste u kancelariji, u ulozi prevodioca i preduzetnice, imate li potrebu da ispravite klijenta ili tekst koji je doneo ako ste uočili gramatičke greške? Budi li se profesor u vama? Ili, dok ste na putu ka Univerzitetu zastanete li da uslikate neki lep pejzaž; da ovekovečite trenutak? U suštini, pitanje glasi: kako ta sinteza talenata izgleda u praksi, možete li ih striktno razdvojiti, uskačete li iz jedne uloge u drugu ili sve istovremeno koegzistira u jednoj savršenoj sintezi?
Dok sam bila mlađa, mislila sam da sam isključivo umetnička duša rođena da piše poeziju i prozu, crta ili se već bavi nekim drugim tradicionalno kreativnim poslom. Međutim, desilo mi se prevođenje koje mi je pomoglo da shvatim koliko sam suštinski pragmatična, organizovana i da zapravo imam analitički um koji uživa u organizaciji, klasifikaciji i svim onim poslovično dosadnim radnjama. Kada se sve to sagleda u praksi, čini mi se da se povremeno mogu primetiti i doktor Džekil i gospodin Hajd, ali dominira sinteza baš onakva kako ste je opisali: na putu ka fakultetu uvek zastanem da nešto fotografišem; kada se bavim nekim suvoparnim stvarima, uvek to radim na način koji će meni prijati i učiniti da se ne osećam kao da gubim vreme; ispijajući kafu ujutru razmišljam na koji način ću rešiti neki lingvistički problem kojim se trenutno bavim. Mislim da se niko od nas ne može distancirati od sebe u dovoljnoj meri da kaže „ja sam samo to i to“ – svi smo mi amalgam različitih stvari i iskustava, koji nikada ne može biti identičan nekom drugom i to je ono zbog čega smo svi mi posebni.
Ukoliko želite, Anu Sivački možete kontaktirati putem privatnog naloga na društvenoj mreži Fejsbuk (Ana B. Adams).
Ono što Ana želi je da iskoristite svaku priliku koju imate da pomognete drugim ljudima i životinjama kojima je to potrebno, na koji god način želite i možete.
Hvala najlepše i puno uspeha u radu!
