U vreme novogodišnjih praznika svi kupujemo malo više nego što nam zaista treba… Praznična atmosfera, slavlja, pokloni, svetlucavi lampioni i euforija nečeg ‚‚novog‚‚ što dolazi 01. januara… Te zimske čarolije koje nas nose kao vihor – na krilima nade u bolju budućnost koja nekim čudom stiže čim sat otkuca ponoć… Baš kao u bajci…
I tako nekako, zaboravljamo i na kućni budžet i na logiku; i šta nam je zaista potrebno i zašto nešto kupujemo…
Jedno od najčešćih pitanja koje postavljaju oni potrošači koji misle da u kupovinu idu ‚‚svesno‚‚ jeste ‚‚Mogu li to sebi da priuštim?‚‚. Naravno, većina se ništa i ne pita već kupuje impulsivno pa čak i stihijski… Ako ipak zastanemo i zamislimo se nad kupovinom i priupitamo se da li je taj proizvod preskup za naš budžet, u principu, ne činimo sebi nikakvu uslugu jer to je jedno od najgorih pitanja koje sebi možemo postaviti. Zašto? Zato što cena nije jedini kriterijum za kupovinu – čak štaviše, ne bi trebala uopšte da bude kriterijum: proizvodi se ne kupuju zbog cene – kupuju se iz drugih razloga. Koji su to razlozi i šta treba sebe (pri)upitati pre kupovine?
1. Da li nam baš ta stvar koristi u postizanju naših ciljeva? Da li ćemo uz pomoć tog proizvoda brže ostvariti to što želimo (šta god). Ili nas, nasuprot tome, ta kupovina udaljava od cilja i vraća nekoliko koraka unazad (npr. ako nam je cilj da uštedimo određenu svotu novca ili da više ne gomilamo nepotrebne stvari u kući).
2. Čemu konkretno služi taj proizvod? Da li nam je to nešto ZAISTA neophodno ili jednostavno želimo da budemo ‚‚u trendu‚‚ / odlučili smo se za kupovinu zato što to nešto ‚‚svi imaju‚‚ i predstavlja statusni simbol kojim ćemo, je li, zadiviti druge…
3. Da li postoji nešto drugo što ima prioritet u trošenju novca? Ako vam je proizvod A potreban, da li vam je proizvod B možda potrebniji?
4. Šta će se desiti ako ne kupim taj proizvod? Kako će mi život onda izgledati? Imaću više novca na računu – to sigurno – ali da li će se nešto bitno izmeniti (kvalitet života npr.). Ako ne, onda je pravi čas da se zapitamo da li nam je taj proizvod zaista neophodan.
5. Zašto kupujem? Čega sam to željan? Da li kupujem iz dosade? Da li zato što volim da šetam po tržnim centrima i budem među ljudima koji imaju kupovnu moć? Da li želim sebi tako da nadomestim neki emocionalni gubitak (raskid i sl.)? Da li se osećam ‚‚bogatije‚‚ dok kupujem (iako u realnom životu to zaista nisam)? Da li sebi pružam iluziju blagostanja (iako bih trebao da štedim)? Da li verujem da će me određena haljina učiniti lepšom / mršavijom / atraktivnijom…? Da li kupujem iz ljubomore (najbolja drugarica ili neka slavna ličnost ima isti takav proizvod)? Potražite emocionalne razloge za kupovinu. Postavite sebi jednostavno pitanje: šta je to čega sam ZAISTA željna /željan (a često to nešto nije uopšte nova haljina ili novi mobilni).
6. Znamo li pravu cenu tog proizvoda koji želimo da kupimo? I ne, cena koja piše na etiketi nije ‚‚prava‚‚ cena. Skoro svi proizvodi nose sa sobom dodatne troškove: održavanja, hemijskog čišćenja, tehničkog servisa, kupovine rezervnih delova, unapređivanja aplikacija itd. itd. Sledeći put kada se upitamo da li sebi nešto zaista možemo da priuštimo, na prodajnu cenu treba dodati od 30-50% iznosa da bismo imali realnu sliku stvari.
7. Koji su moji prioriteti? Sigurnost ili nove stvari? Novac na računu i lep osećaj da ako se nešto nepredviđeno desi ne moramo da brinemo za crne dane ili, neizvesnost ali i pored toga, nove stvarčice? Tu se često se radi o samopouzdanju – da li smo spremni na to da budemo ‚‚različiti‚‚ i da ne pratimo modu i trendove i da se možda i sukobimo sa neistomišljenicima. Dalje: radi se i o našoj kreativnosti – imamo li ukusa, oblačimo li se lepo – bez obzira na modne pravce i bez obzira na budžet? Umemo li da od onoga što već imamo izvučemo najbolje (da ukombinujemo boje, dodamo aksesoar, prepravimo nešto od garderobe, obogatimo izgled odgovarajućim nakitom, šminkom, renoviramo ili osvežimo svoj prostor sami i sl.)?. Zatim: šta me čini srećnim? Da li su to male stvari – čitanje knjige npr., šetnja u parku, vreme provedeno sa prijateljima – ili moramo stalno nešto kupovati da bismo sebi pružili taj poseban ‚‚osećaj‚‚?
Kao što sledi, pitanje ‚‚Da li to sebi mogu da priuštim‚‚ je najmanje važno pri kupovini… Naravno, ako sebi nešto ne možemo da priuštimo, to nešto ne treba ni kupovati. Međutim, čak i ako nešto sebi možemo da priuštimo, to ne znači da to nešto treba obavezno i da kupimo. Poznat je primer iz velikih robnih kuća gde na stotine ljudi čeka od ranog jutra ispred ulaza da bi, čim se radnja otvori, što brže uleteli i ugrabili proizvode na popustu… Svi oni sve to sebi mogu da priušte – i kupuju upravo iz tog razloga – ne jer im je to nešto zaista potrebno već jednostavno, zbog osećaja moći – kupovne moći…
Kao što je neko odavno rekao: ljudi ne kupuju proizvod; ljudi kupuju osećaj koji im taj proizvod pruža.
