Slađu i Natašu je na aerodromu dočekala Kaća.
Beograd se, u novogodišnjem raspoloženju i bogato okićen, užurbano spremao da dočeka svoje goste: dijaspora i turisti, njegovi stalni posetioci za praznike, hrlili su ka izlazu.
Tri prijateljice kretoše ka centru.
Kaća je polako vozila; vejalo je uveliko i grad je bio prekriven onim čudnim zimskim mirom. Slađa je kroz prozor razgledala raznobojne lampione koji su se oslikavali na snegu… I odlutala je u mislima… Prekide je Kaćino pitanje:
‚‚I, kako je bilo?‚‚
Nije znala šta da joj kaže pa poče o Božićnom bazaru, dobroj austrijskoj organizaciji, o tome da su predstavile Srbiju u najboljem svetlu i da su se svima dopali njihovi umetnički radovi; o učesnicima iz cele Evrope, o tome kako je generalni menadžer Fabian našao rešenje za Anine priveske…
‚‚Nešto mi mnogo okolišaš… Kao da si na zvaničnoj prezentaciji… Vidim ti na licu da blistaš a znam te najmanje 20 godina! Elem, sem naše umetnosti, ništa drugo novo…?‚‚ Pogleda je upitno.
‚‚Da, da, nešto novo… Jedno poznanstvo.‚‚
Nataša je ćutala jer se u krugu ovih 5 prijateljica o takvim stvarima nije govorilo. Ne, ne unapred, ne dok se ‚‚ne desi‚‚ i ne ‚‚zaživi‚‚. Pustila je Slađu da ispriča šta ona želi – i koliko želi.
Kaća međutim izokola nastavi:
‚‚Samo to? Jedno poznanstvo…?‚‚ upita. ‚‚Nemaš ništa više na tu temu da kažeš? Gde je ono tvoje čuveno ‚‚Videćemo‚‚ uz milion nekih ‚‚Ali i ako i možda uz još sijaset nekih uslova i pitanja…?‚‚
Slađa uzdahnu pa joj odgovori… ‚‚Ovaj put nemam pitanja. A ni ‚‚videćemo‚‚. Ni to nemam.‚‚
Kaća je pogleda, u početku prestravljeno a zatim zadovoljno:
‚‚Nazdravljamo u to ime a pravim i moje čuvene vanilice.‚‚ Reče joj.
*****
U ponedeljak, krenuli su uobičajeni administrativni poslovi u kancelariji. Da, Slađa je svaki dan išla na posao; i stizala na vreme; i obavljala sve što se od nje očekivalo. Ali ovaj put, nekako mehanički, nekako sa distance; kao da je sve svoje kolege gledala po prvi put – a možda i poslednji; osećala je da više ne pripada tu, da je nešto novo ušlo u njen život i povuklo je nekuda, u nekom novom pravcu, u neko nepoznato koga se nije plašila; naprotiv: ulivalo joj je osećaj sigurnosti i nekog beskrajnog mira. Iz dubokih misli trže je telefon – još jedna Markova poruka; a stizale su redovno. Bio je tu, bez ali, bez pitanja, bez kako i šta… Tako jednostavno. Prisutan.
Za vikend je bio red na nju da ga dočeka na aerodromu. I nastavili su u istoj atmosferi: razmenjujući nežnosti, duge poljupce i držeći se čvrsto za ruke.
‚‚Planirao sam da uveče odemo do Skadarlije‚‚ reče joj.
Voleo je duh starog Beograda i te male, ušuškane uličice; voleo je sve srpsko – i kuhinju i muziku i temperament i način na koji se u Srbiji slavi i uživa.
‚‚Slađana, idemo negde gde sviraju violine‚‚ reče i osmehnu se.
Ona se privi uz njega.
*****
Skadarlija ih je dočekala raširenih ruku i otvorenog srca. Sa svih strana muzika, smeh i praznično raspoloženje; ulicom se širio miris tradicionalnih srpskih jela. Ušli su u prvi restoran koji je imao slobodan sto pored prozora.
‚‚Želim da se prisetimo Beča‚‚ reče joj.
Naručili su od svega po malo i uživali u bogatstvu ukusa. Marko pozva muziku; orkestar im priđe i violine zasviraše pesmu ‚‚Odvešću te‚‚.
‚‚Zdravko Čolić‚‚, prokomentarisa Slađa, ‚‚naš poznati pevač‚‚.
‚‚Znam, znam, bio sam i na jednom njegovom koncertu… Davno je to bilo…‚‚ reče sa setom u glasu. ‚‚Pesma se uklapa u atmosferu‚‚ reče i izvadi crvenu kutijicu.
Brilijantski verenički prsten zablista pred njom.
‚‚Ne znam da li ću te zaista odvesti kao u pesmi… Odluka je na tebi. Ne moraš odlučiti sad, daj sebi vremena… Gde želiš da živiš? Imaš zavidnu karijeru ovde u Beogradu… Mene novac ne interesuje; ostvario sam se finansijski; radi ako želiš a možeš i da započneš nešto kreativno – već sam video vaše umetničke radove u Beču; taj talenat treba razviti. Sem, ako ti je toliko stalo do starog radnog mesta… Vidi, možda možeš deo posla da prebaciš online?‚‚
Slađi je sve ovo došlo neočekivano. Jednostavno ga je slušala a u glavi joj se vrtelo hiljadu stvari. Njena porodica, rodbina, prijatelji… I tolike godine rada i truda iza nje; gradila je svoju karijeru veoma pažljivo, ulažući u sebe, prateći seminare i simpozijume… Sad, iznenadno, preseljenje, i to u drugu državu…
Marko je pažljivo pogleda.
‚‚Ne očekujem čuda, ne verujem u nagle promene…‚‚ reče joj. ‚‚Ne žuri. Imamo svo vreme ovoga sveta. Možeš u početku živeti između Srbije i Italije. Dolaziću i ja često; ali u nekom momentu, želeo bih da počnemo da živimo zajedno. Videćeš, Italija će ti se dopasti.‚‚ Osmehnu se.
‚‚Marko, ja ne živim bez kreativnosti i ne mogu da zamislim sebe da sedim kući i ne radim ništa.‚‚
On se osmehnu; kao da je slušao sebe.
‚‚I ja‚‚ reče joj.
‚‚ Ne moramo sve odmah isplanirati. Neke stvari sam naučila da rešavam u hodu. A prsten prihvatam‚‚
‚‚To znači DA?‚‚ uzviknu on!
‚‚Da‚‚ reče mu Slađa.
Salom se prolomi aplauz a orkestar poče da svira ‚‚Svadba, svadba‚‚. Nekoliko mladih parova sa susednih stolova im nazdravi a zatim ustadoše i zaigraše na sred restorana; u uglu, neko je polupao par čaša o pod; balkanski kafanski lom je mogao da počne…
*****
Epilog
Prvih godinu dana Slađa je živela između Beograda i Trevesa iskoristivši sve slobodne dane, godišnje odmore i radeći prekovremeno da bi mogla da uzme slobodno i bude sa Markom. On je dolazio kad god mu je to posao dozvoljavao; poruke su stizale redovno a svako veče pred spavanje bi poželeli jedno drugom laku noć preko kamere. U nekom momentu, posle godinu dana života u avionu, iscrpljujućeg ritma i ljubavi ‚‚na distanci„, rešili su da je vreme da se preseli kod njega. U firmi je dala otkaz i podnela zahtev za prevremenu penziju.
*****
Pre selidbe, još jednom je videla Aleksandra, ovaj put sasvim slučajno, ispred Fonda za razvoj. Susret nije bio prijatan – za njega; a Slađi je bilo svejedno. Aleksandar je odmah ugledao verenički prsten i zajedljivo prokomentarisao:
‚‚Verila si se.‚‚
‚‚Da, verila sam se.‚‚ Odgovori mu ona mirnim glasom.
‚‚Žena tvojih godina se verila…‚‚ nasmeja se sa pola usta a lice mu se pretvori u grotesknu grimasu.
‚‚Ah, sad ti smetaju moje godine. Da, da, grožđe je oduvek bilo kiselo…‚‚ odgovori mu ona ironično i glasno se nasmeja.
‚‚I, sad se još i udaješ pretpostavljam…‚‚ nastavi on u istom stilu.
‚‚To je logičan sledeći korak.‚‚ Reče mu ona smireno. ‚‚Sad vidiš da nije bilo razloga da juriš za mnom… Ja sam već u godinama. Bolje bi ti pristajala neka mlađa, zar ne?‚‚
‚‚Ma nisam jurio, to sam se samo šalio.‚‚
‚‚Aahh… Naravno, iz šale si svraćao nepozvan kod mene kući. Pa eto, sad ne moraš više, ima ko se ne šali… A tebi želim da nađeš to što tražiš.‚‚ reče mu sa osmehom dok u sebi pomisli koliko je srećna što ne mora da balansira i igra po žici smirujući taj nemogući Ego balkanskih muškaraca… Nije valjda još i očekivao da mu pruži opravdanje za nezrelost i ‚‚pokaže razumevanje‚‚ što se on navodno samo šalio… Ne, ona nikada nije igrala tu ulogu; nije nikada igrala nikakvu ulogu niti je želela diplomatiju i pozorište u vezi. Reši da završi razgovor:
‚‚Važi Aleksandre, naravno da si se samo šalio. Nije tebi potreban niko.‚‚ Pogleda ga pa pomisli kako se ispod tog elegantnog odela i slike savršenog biznismena krije jedan uplašeni balkanski muškarac povređene sujete iz koga iskaču izlizani zajedljivi komentari…
On međutim nastavi:
‚‚I tebi srećno kad si već prelomila i rešila da svratiš do kluba penzionera. Želim vam da treće doba provedete u ljubavi‚‚. Reče i usiljeno se nasmeja.
‚‚Aleksandre, ovako kako razgovaraš sa mnom, za tebe je to ljubav? Zar sam trebala da poverujem da ti gajiš neka iskrena osećanja prema meni? I ne nije, penzioner, ima svoju fabriku. I ima dosta do penzije – 7 godina je mlađi od mene; a sa njim ne moram ništa ni da ‚‚prelamam‚‚ niti da se bilo čega odričem; nastavila sam da radim i osnovala svoju firmu u inostranstvu. Sve to što pričaš – sve je to u tvojoj zloj mašti, ha, kao i uvek… Pozdravljam te.‚‚
‚‚I ja tebe pozdravljam i nikada nisam tražio ništa i niko mi ne treba.‚‚ Reče oštro i okrete se. Sede zatim besno u auto i odjuri u kancelariju. Ušao je kao uragan sa vrata i polupao sve na šta je naišao. Sekretarica Marina je plakala i zvala kolege da ga smire; a zatim dala otkaz. Predveče su ga odvezli u bolnicu gde su lekari jedva uspeli da mu snize pritisak. Doktorka Maja je bila dežurna te noći; Aleksandar je uporno odbijao lekove govoreći kako je on još uvek mlad pa mu je preporučila štrikanje kao alternativnu antistres terapiju. ‚‚Šta me gledate tako?‚‚ upita ga. ‚‚Vi mislite da mi ovde imamo vremena da se bakćemo sa takvima kao vi? Hoćete da nešto uradite za sebe…? Nećete…? Vaša stvar. A iskreno, čovek najbolje sam sebe sredi… Ako se predomislite, pritisnite crveno dugme, doći će sestra. Inače, lica dobro pamtim, izgledate mi od nekud poznato… Aleksandar, Aleksandar… Da li ste sigurni da se nismo već negde sreli…?‚‚ U tom momentu zazvoni joj pejdžer. ‚‚Imam hitan slučaj.‚‚ reče mu i okrete se. Sutradan je na otpusnoj listi ukratko napisala samo par reči: da je pacijent posavetovan da promeni stil života…
*****
Na jugu Srbije, Mile je našao toplo utočište kod svoje komšinice Mace. Udovica već godinama, bila se posvetila kulinarstvu; odlično je spremala leskovačku mućkalicu, ajvar i pržu. Žena tradicionalnih stavova i vrednosti koju su Miletova deca lepo prihvatila. Posle godinu dana rešili su da se uzmu i Mile je poslao Slađi pozivnicu za venčanje. Došla je zajedno s Markom; on im je doneo retka italijanska vina na poklon i još par delikatesa iz svoje fabrike a Slađa je spremila svoje čuvene praline – ovaj put divno upakovane u beli til i ogromne mašne sa ružama.
*****
Slađine prijateljice Ana, Maja, Kaća i Nataša nisu mirovale; vredno su radile… Kaća je uspela da sebi organizuje izložbu slika u Parizu a zatim i u Moskvi. Nataša je održavala promocije knjiga po celoj Evropi. Doktorka Maja je nastavila da plete šalove i da svim svojim pacijentima preporučuje ručni rad kao antistres terapiju. Ana je u svoju kolekciju staklenih privezaka ubacila nove modele u obliku srca – za dan zaljubljenih ali i u obliku vereničkog prstena, dve spojene burme i golubova – namenjene svim zaljubljenim parovima.
*****
A Slađa, Slađa je u Italiji radila vredno u svom novoosnovanom preduzeću za izradu umetničkih predmeta, pralina i biskvita; uz zvuke italijanske opere, pripremala je svoje specijalitete.
Marko je bio zadužen za italijansku kuhinju i, spremajući špagete, u onom njegovom čuvenom momentu inspiracije, došao je na genijalnu ideju da promoviše srpsku tradiciju u Evropi pa joj je organizovao i izvoznu marketinšku kampanju. Tako je 5 nerazdvojnih prijateljica nastavilo da izlaže prvo u Beču – u gradu za koji su ih vezivale romantične uspomene… A zatim su proširile posao na Štutgart, Berlin, Prag i Budimpeštu, slaveći uvek rodni grad Beograd i izlažući tradicionalno jednom godišnje u njemu.
Njihovo putešestvije se nastavljalo.
