Kada govorimo o nasilničkom ponašanju, postoje 2 osnovne grupe: agresivnost i agresivno ponašanje. Agresivnost je jedno trajno stanje – predstavlja trajnu (ili trajniju) osobinu ličnosti čije je ponašanje relativno postojano – znači postoji kontinuitet u agresivnosti. Agresija se dešava trenutno – manifestuje se u nekom određenom trenutku ali nije praćena kontinuitetom.
U današnje vreme, postoje različite teorije i pristupi relevantno sa definicijom agresije / agresivnosti međutim, sve se manje više slažu u jednom: radi se o društveno neprihvatljivom ponašanju, nepristojnom, neprimerenom pa i zakonom zabranjenom.
Lorenz K. Smatra da je agresija „ugrađena unutrašnja ekscitacija koja traži olakšanje i koja će naći izražaj bez obzira na karakter spoljnog stimulusa“.
Frojd smatra da se iza svake agresije krije instinkt smrti.
Neki autori zastupaju stav da svaka agresija krije u sebi želju za dominacijom (socijalni aspekt agresije) dok neki drugi akcenat stavljaju na unutrašnje biohemijske procese u organizmu koji ‚‚nagone‚‚ individuu na određeno ponašanje.
Većina naučnika se međutim slaže u tome da je agresija ono ponašanje koje u sebi sadrži napad – na ljude, životinje ili predmete. Taj napad može biti verbalan ili fizički, ostvaruje se upotrebom sile (znači žrtva nije dala svoju saglasnost, opire se tome) a napadom se smatraju i drugi oblici nasilja (ucena, zastrašivanje, mobing itd.).
Vrste agresije:
– unutrašnja (odvija se samo u mislima međutim, osoba je u stanju da kontroliše svoje ponašanje)
– verbalna agresija – uvrede, ponižavanje, mobing
– destruktivno ponašanje – uništavanje predmeta
– agresija usmerena na druge ljude – povređivanje, dovođenje u životnu opasnost ili pokušaj ubistva
– autoagresija – agresivno ponašanje usmereno prema samome sebi (samopovređivanje – udarci, grebanje, ujedanje, grickanje noktiju / kožice oko noktiju; u autoagresiju spadaju još i bulimija ili anoreksija, pokušaj samoubistva).
