I zašto je važno imati ga
Plan B se može prevesti u pitanje ‚‚Šta je najgore što može da se desi‚‚ mada, i nije potpuno isto što i sam plan. U principu, plan B znači imati ‚‚rezervu‚‚ ili znati šta ćemo da radimo u slučaju da stvari pođu po zlu. A pitanje ‚‚Šta je najgore što može da se desi‚‚ se odnosi na nas same i na ‚‚smirivanje‚‚ u slučaju da smo previše uzbuđeni ili da smo uložili velike nade u plan A. Zato je korisno zapitati se šta je to toliko strašno što će se (eventualno) desiti ako se A ne ostvari. I onda mozak, koji inače voli pitanja, počinje da daje neke odgovore… Neki od njih mogu biti realni, neki su zasnovani na našem ‚‚osećaju‚‚ koji može a ne mora biti realan itd. itd. U svakom slučaju, ono što je važno sebi pojasniti jeste: da li nam je život ugrožen u slučaju da se A ne ostvari? Da li su naši najbliži ugroženi? Da li ćemo trpeti neke strašne posledice? Da li će nas neko napasti u slučaju da odustanemo od A? Da li ćemo pretrpeti nepopravljivu finansijsku štetu? Odgovor na sva ova i na mnoga druga pitanja je najverovatnije NE. Međutim, i pored toga što je odgovor NE, u biti ljudskih bića je usađen strah… Strah od nepoznatog, strah od budućnosti, strah od ovoga i onoga… Zato je plan B tako tesno povezan sa pitanjem ‚‚Šta je najgore što može da se desi‚‚. Upravo da bi nas ‚‚smirio‚‚ i da bi nam vratio samopouzdanje.
Uzmimo primer: idemo na pregovore da bismo ostvarili plan A. Ali se naravno plašimo da druga strana neće prihvatiti naš predlog. I naravno, primenjujemo ovu metodu korak po korak i usput se pitamo ‚‚Šta je najgore što može da se desi?‚‚. Sledeća faza: mozak daje (neke) odgovore – realne ili ne, to u ovom momentu nije bitno, nek bude toliko nerealan da je najgori od svih… Nek bude npr. da u slučaju da se A ne ostvari i izgubimo tog klijenta ili taj projekat, da će nam to toliko narušiti ugled da nećemo više steći nijednog klijenta u toj branši. I onda dolazi treći korak: plan B. Plan B može biti bilo šta što vam u datom trenutku uliva sigurnost: da ćete otići na selo, razviti poljoprivredu, osloniti se na roditelje, partnera, koga god, pretvoriti hobi u posao, otvoriti svoju firmu ili se zaposliti u nekoj drugoj… Bilo šta što bi značilo DA IMATE ALTERNATIVU i da vam karijera ne visi o koncu i ne zavisi od tog jednog jedinog projekta A. Jer, većina ljudi baš tako i razmišlja: svaki put (ali svaki) kada se upušta u nešto novo, hvata ih trema i idu na pregovore kao da je pitanje života i smrti. A druga strana to i te kako oseti… I najčešće iskoristi ili zloupotrebi da bi izvršila pritisak, snizila cenu, ucenila nas na bilo koji način… Zato je taj plan B toliko važan; a može biti i samo u vašoj glavi – ne morate ga na terenu započeti i razviti. Radi se o osećaju sa kojim idete da realizujete nešto; o tome da li imate vetar u leđa ili ne; da li istupate puni samopouzdanja ili ko pokisli miš; da li drugoj strani šaljete signale da vam i nisu toliko bitni ili poruka glasi ‚‚daj šta daš pristajem na sve‚‚ – a to su, priznaćemo, dve potpuno različite stvari.
Napredak se ostvaruje iz pozicije samopouzdanja i nonšalantnog pristupanja stvarima – i još bolje, bez puno očekivanja; hladne glave, braneći svoju poziciju (stvarnu ili imaginarnu), ceneći sebe i ne jurišati bezglavo u sve novo a pogotovo ne hvatajući se za slamku. Jer, onome ko ima plan B, slamka mu nije ni potrebna. Diše na krilima svojih alternativa!
