Niko da zaviri u njenu dušu
Taj vilajet cvetni, raj mirisni koji čeka,
Da ispusti svoje sokove
Kao pupoljak koji se nikada nije otvorio
Napustila čak i nadu, prihvatila – prihvatanje
Opekla se od vetra, ošinulo je sunce
Trska na ledini, prerasla u hrast
Kao pupoljak koji se nikada nije otvorio
Toliko toga, nedorečenog
Bogatstvo jednog sveta celog, umeća i veština
Čeka, negde u prikrajku, ipak
Kao pupoljak koji se nikada nije otvorio
Još malo, latice te, imaju života
Odbila da prihvati – neprihvatljivo
I prihvatila – sámo prihvatanje
Kao pupoljak koji se nikada nije otvorio
O da li će doći, i taj dan
Da iznese bogatstvo iz nedara svojih
I svu lepotu obavijenu najmekšom nežnošću
Kao pupoljak koji se nikada nije otvorio
