*Napomena: informacije u ovom tekstu se odnose na nemački socijalni sistem
Šta raditi u slučaju kada dete ima dijagnozu? Koje su mogućnosti i ko će Vam pružiti pomoć?
Prvi korak je obratiti se nekom od savetnika u Centru za decu i omladinu (Jugendamt). Oni će Vas na licu mesta / direktno informisati i predočiti Vam moguća rešenja.
Rešenja ima više:
1 Porodična pomoć (Familienhilfe). Radi se o službeniku koji redovno posećuje porodicu (obično 2-3 puta nedeljno) i pomaže tako što realizuje sve što je neophodno (npr. odlazak u socijalnu službu, popunjavanje formulara, priprema dokumentacije, pratnja prilikom poseta lekaru, pomoć u komunikaciji, eventualno prevod u toku razgovora (socijalne službe obično gledaju da pošalju službenika koji govori maternji jezik porodice sa kojom će raditi (ako ne maternji, onda barem engleski)). Ova pomoć je plaćena od strane države i roditelji ne plaćaju ništa.
2 Druga mogućnost je Rad sa detetom 1:1. Porodica podnosi zahtev za Individualnu pomoć (Einzelfallhilfe). Ovaj zahtev se takođe podnosi u Centru za decu i omladinu (Jugendamt). I ovde se radi o posetama na nedeljnom nivou (2-3 puta nedeljno, u zavisnosti koliko sati nedeljno je Centar odobrio, obično odobravaju 6, 8 ili 10 sati, u zavisnosti od težine problema i da li se radi o višestrukim poremećajima ili ne). Koliko sati će Centar odobriti zavisi i od toga koji nivo nege je detetu neophodan (Pflegegrad)). Aktivnosti koje se sprovode sa detetom su sledeće: pomoć kod izrade domaćih zadataka i pomoć u učenju uopšte, učenje socijalnih i drugih veština neophodnih za osamostaljivanje, posete lekaru, medicinska pomoć, pomoć oko dokumentacije vezane za dete, kulturne i slobodne aktivnosti sa detetom (u stanu ili napolju). I ova pomoć je plaćena od strane države i roditelji ne plaćaju ništa.
3 Treća mogućnost je Angažovati nekog privatno. U Berlinu, a govorim iz ličnog iskustva, postoji ogroman deficit što se tiče osoblja i uopšte ljudstva u socijalnom sektoru. Skoro sve kolege koje znam rade i prekovremeno. I pored toga, ne treba odustajati, možete se upisati na listu čekanja ili podneti zahtev raznim firmama koje pružaju ovu vrstu pomoći ili u krajnjem slučaju, dati oglas. Koliko će ova pomoć koštati po satu predstavlja stvar dogovora (u zavisnosti od težine zadatka, broja sati, da li živite u istom komšiluku, koliko neko treba da putuje do Vas i sl.).
4 Ergoterapija, logoterapija, psihoterapija. Većina dece sa posebnim potrebama redovno je uključena u ergoterapiju, logoterapiju ili psihoterapiju. Za ovu vrstu pomoći neophodno je konsultovati se sa lekarom jer se terapija dobija na recept (a obnavlja se obično svaka 3 meseca).
5 Nikakva terapija. U nekim slučajevima, i pored dijagnoze, roditeljima se savetuje da dete ne uključe u terapiju. Zašto je to tako? Prvo, da napomenem da svaka odluka zavisi od težine problema. Dalje, u radu sa decom, često smo pozvani da situaciju ‚‚stavimo na vagu‚‚. Vrlo dobro znamo šta znači dijagnoza i šta predstavlja stigmatizacija. I znamo koliko to može biti teško i za dete ali i za roditelje. Jedan od najvećih strahova roditelja i ono što mi uvek kažu da ne žele jeste da dijagnoza ‚‚prati dete‚‚ kroz ceo život ili se plaše da će mu tako biti stavljen ‚‚pečat‚‚ kako je u detinjstvu bilo na psihoterapiji ili nekoj drugoj vrsti terapije.
Ako su nadležne službe već utvrdile šta je problem ali i pored toga odlučuju da isključe terapiju, to može značiti da su stavili na vagu: s jedne strane imamo stigmu za dete koje doživljava stid, sramotu, smatra sebe neuspešnim i ova situacija na duže staze može uzdrmati njegovo samopouzdanje i izazvati čak i razne strahove. S druge strane vage nalazi se verovatnoća spontanog oporavka (znači da će se problem prevazići ‚‚sam od sebe‚‚ – u toku rasta i razvoja ili uz podršku roditelja i sredine). Ako je verovatnoća oporavka visoka a dobit od terapije bi bila mala (ili bi naudila detetu izazivanjem negativnih osećanja zbog stigmatizacije), onda se terapija isključuje.
U tim slučajevima, pruža se savetodavna podrška porodici koja će samostalno, bez pomoći stručnih lica, rešiti problem i tako izbeći stigmatizaciju.
Što se same dece tiče i njihovog uključivanja u rešavanje ove situacije, iz mog radnog iskustva mogu da kažem da ovaj pristup u većini slučajeva deluje pozitivno: deca, u cilju izbegavanja poseta psihologu ili tretmana / intervencija u nekom od Centara, ulažu dvostruko veće napore da sami prevaziđu problem. Neka deca na to gledaju i kao na ‚‚opomenu‚‚ ili životnu šansu koja im je data da se vrate u ‚‚kolosek‚‚ – znači u društvenu zajednicu – bez da se razlikuju i štrče (ne žele da se izdvajaju, pogotovo ne tako što će biti ‚‚označena‚‚). Kao da su ovim pristupom pred njih postavili jedan jako precizno definisan i konkretan zadatak: moraš da uradiš još to i to ili, da se potrudiš još malo / tačno toliko da bi npr. na testu postigao bolje rezultate i ‚‚izbegao‚‚ terapiju. Naravno, govorim o deci određenog uzrasta i određenog nivoa inteligencije i samospoznaje – o deci koja su sposobna da objektivno uoče postojanje problema i da shvate da je jedino rešenje rad na tom problemu.
Bez obzira za koji vid pomoći se roditelji odlučili, ono što je najvažnije jeste kontinuitet – znači konstantan rad praćen upornošću i doslednošću (ne preskakati termine, ne propuštati časove, ne odlagati obaveze, ne posustajati čak i ako se napreduje sporo ili malim koracima). I ne zaboravljati da je dete na prvom mestu dete – i da ima pravo na bezbrižno detinjstvo ispunjeno igrom, smehom i radošću (a ne samo učenjem i ostvarivanjem ciljeva).
