Između ljubavi i straha uvek biraj ljubav – rečenica koja često predstavlja uvod za veliki broj seminara spiritualnog i ličnog ‚‚razvoja‚‚; nalazimo je na internetu, po raznim grupama, u štampanom materijalu, brošurama… I zaista, zvuči primamljivo, čak i nekako romantično; a i ruku na srce, puno obećava: ni manje ni više nego samu ljubav. Sve što je neophodno da uradimo jeste da je jednostavno ‚‚izaberemo‚‚. Tako lako…
A šta je sa tim baukom strahom? Zašto ga negiramo i ne želimo da ga ‚‚odaberemo‚‚?
Psihologija nas uči da se strah ne bira; predsavlja UROĐENU reakciju živih bića koja se jednostavno javlja u nama i služi kao ZAŠTITA i UPOZORENJE. Da, strah je izuzetno KORISTAN i kao takvog ne treba ga ignorisati. U situacijama koje vidimo kao opasne – prirodno je da se javi strah koji će nam doneti ‚‚poruku‚‚ da ta situacija nije bezbedna za nas ili da postoji nadolazeća opasnost. A razlog zašto želimo da negiramo njegovo postojanje krije se upravo u tome što predstavlja jedno za organizam neprijatno stanje – dok je nasuprot njemu, ljubav uvek prijatna i ‚‚lepršava‚‚.
Ali, da se vratimo rečenici sa početka teksta… Njena poruka se svodi praktično na navođenje subjekta da ignoriše prisustvo straha, da se opusti i ‚‚birajući‚‚ ljubav uđe u određenu organizaciju, upiše seminar ličnog ‚‚razvoja‚‚ ili postane pratilac nekog trenera ili gurua… A najčešće, ide i korak dalje: sugeriše mu da zavoli ‚‚ceo svet‚‚ dok istovremeno ‚‚zrači‚‚ ljubavlju i ‚‚privlači‚‚ samo pozitivne stvari u svom životu. Bez sumnje, lep, uljuljkujući osećaj, taj svet bez straha – svet u kome se osećamo samo lepo i prijatno dok plovimo na oblacima ljubavi. Zaista, da li je moguće da će nam jednostavno odsustvo straha doneti toliko beneficija u životu? U psihopatologiji, ljudi koji ne osećaju nikakav strah (znači odsutan je kod njih), spadaju u patološki poremećene osobe i najčešće su već dugi niz godina štićenici raznih stacionara i psihijatrijskih ustanova (pokušali su npr. da lete ili su stavili sebe u ekstremno rizične situacije). I naravno, ove osobe nisu ničim povlašćene niti im je odsustvo straha donelo bilo kakve dobrobiti; nasuprot, doveli su sebe do krajnjih granica i završili na terapiji (ili nažalost više nisu među nama jer ih je upravo odsustvo straha nagnalo da konstantno dovode sebe do krajnjih granica)…
Ostali, koji ne odstupaju bitno od proseka a pritom žele da žive u skladu sa navedenom porukom, i pored toga što strah predstavlja ALARM koji poziva na OPREZ, ‚‚biraju‚‚ ljubav, spuštaju gard, polažu oružje koje nam je priroda podarila odričući se svog mehanizma odbrane… Praktično su se predali još i pre bitke – često ne znajući ni kome ni čemu ni zašto… Jednostavno željni ljubavi ili zato što im je prijatno dok ih taj lelujavi osećaj uspavljuje (ili kao što ćemo videti u nastavku teksta – umrtvljuje)… Dajući u stvari tako na poklon svoju moć i izmeštajući centar kontrole – premeštajući ga u ruke nekoj nepoznatoj osobi (prema kojoj, nekim čudom – jer su im tako rekli – ne osećaju nikakav strah već samo ljubav (i često apsolutno poverenje – iako u potpunosti neopravdano)). Sem naravno ako pojam ‚‚lični razvoj‚‚ i diploma ‚‚kosmičkih energija‚‚ ne predstavljaju sami po sebi dovoljan razlog da se upustimo u tu avanturu bez ikakvih ograničenja – ne samo slepo verujući već i voleći i pokazujući ‚‚ljubav‚‚, poklanjajući je tako, nezasluženu i bezuslovnu (jako moderan izraz danas), još i pre nego što smo tog nekog upoznali i uverili se da li je (a najčešće nije) u mogućnosti da reši naše kompleksne životne probleme.
A ljubav, bezuslovna ili ne, opevana je kroz istoriju; bila je inspiracija umetnicima i o njoj je već dosta toga napisano. I pored toga, sve do danas, ne možemo reći da imamo jasnu, naučno zasnovanu definiciju ljubavi. Međutim, nije da baš ne znamo apsolutno ništa o njoj: nauka nije sedela skrštenih ruku pa je tako neuropsihologija došla do interesantnih rezultata mereći ‚‚uticaj‚‚ ljubavi i zaljubljenosti na ljudski mozak; u ovom kontektstu, zadržaćemo se na onim područjima mozga koja su najugroženija (da, ljubav ugrožava) onda kada nas spopadne to stanje ‚‚ljubavi‚‚.
Naučnici Bartels i Zeki, vršeći merenja metodom fMRI, ustanovili su da stanje ljubavi aktivira područja mozga koja su odgovorna za euforiju dok je istovremeno umanjena aktivnost koja se povezuje sa strahom, tugom, kritičkim mišljenjem, sposobnošću da realno procenimo namere drugih, da analiziramo osećanja i karakterne osobine drugih ljudi.
Kao što sledi, ljubav je krajnje iracionalna, euforična i nerealna u svojoj proceni; istraživanja su pokazala da aktivira baš ona područja mozga koja su aktivna kada je osoba pod uticajem narkotika (kao što je npr. kokain ili drugi opijati). Stari Grci su inače – i to ne bez razloga – ljubav smatrali stanjem ludila…
Sledeći put kada čujemo ‚‚Šta biraš – strah ili ljubav‚‚ zastanimo na trenutak, prevedimo tu rečenicu na jezik nauke i zapitajmo se: biram li iracionalnu, nelogičnu, nerealnu, euforičnu ljubav ili će mi ovo upozorenje u obliku straha koji se javlja kao prirodna i urođena reakcija ipak dobro doći da me zaštiti od potencijalno neprijatnih i opasnih situacija?
Nauka nam dokazuje da ni ljubav a ni strah ne ‚‚biramo‚‚ sami… Oni nam jednostavno dolaze, pojavljuju se – zaljubljujemo se nenadano, spontano… A strah, kada dođe, predstavlja signal da smo u opasnosti, da nešto nije u redu, poziva telo i um na oprez ili nam govori da je neka situacija jednostavno ‚‚previše‚‚ za nas i za naš sistem i da je bolje da je izbegnemo jer ne bismo mogli da se sa njom uspešno izborimo.
Sledeći put, oslušnimo te dragocene poruke, upotrebimo sve ono čime nas je priroda obdarila i zapitajmo se: šta biramo? Zaslepljenost ili sigurnost? Iracionalnost ili logiku? Euforiju ili kritičko mišljenje?
