Ako živite za pisanje, moći ćete i da živite od pisanja. Ali ako vam je cilj da živite od pisanja a ne živite za pisanje, nećete živeti od pisanja. Nataša Ilić
Na pitanje da li ste (već) pisac (a da to možda i ne znate), saznaćete ako jednostavno odgovorite na sledeća 3 pitanja:
1. Pisci pišu. Da li pišete? Ako je odgovor ne, onda (još uvek) niste pisac.
2. Pisci su načitani. Da li rado čitate i koliko ste knjiga pročitali do sada? Ako nerado čitate, onda ova profesija verovatno nije za vas.
3. Pisci imaju talenat. Talenat je urođen. Osvrnite se na detinjstvo: da li ste u Osnovnoj školi pisali sastave, imali dobre ocene iz maternjeg i iz stranih jezika, dobijali nagrade na takmičenjima, provodili vreme u biblioteci, družili se sa knjigom dok su se ostala deca igrala u parku…? Ako je odgovor ne, onda verovatno tog urođenog talenta za pisanje i nema…
Ako i pored svega navedenog, žarko želite da jednog dana postanete pisac ili da se bavite nekom srodnom delatnošću, nastavite sa čitanjem teksta (u slučaju da ne znate koje su srodne delatnosti, navešću neke: content writing, guest writing, gost writing, pisanje za web stranice, prevođenje, novinarstvo…).
Ali, da se vratimo ključnom pitanju iz naslova teksta: kako POSTATI pisac (ako već niste)…
1. Da li pišete? I ako ne, KADA nameravate da počnete? Tako jednostavno… Nećete postati pisac ako ne pišete.
2. Na pitanje KAKO pisati i KAKO vežbati pisanje – odgovor zavisi od SVRHE. Da li želite da napišete knjigu, članak, tekst za web stranicu, tekst za reklamu…? Prvo pitanje koje se postavlja jeste: kome je tekst namenjen; drugo, takođe važno, glasi: o čemu se u tekstu govori? U zavisnosti od svrhe, zadajte sebi temu i vežbajte. Pišite kao da već pišete za svoje čitaoce, za poslodavca, za naručioca; kao da ste već profesionalac.
Za pisanje knjige naravno, neophodno je više vremena (i to vreme pisac IMA na raspolaganju ili ga barem sebi daje) dok je pisanje za članke i internet vremenski ograničeno. Iz tog razloga, zadajte sebi temu i ograničite sebi vreme pazeći istovremeno da i tekst ima odgovarajuću formu: uvod, razrada, zaključak, ključne reči i elemente koji će zaintrigirati čitaoce da nastave sa čitanjem i da ne odlutaju na neku drugu stranicu. Imajte na umu da su ti tekstovi pisani namenski i idite u tom pravcu.
3. Treća stavka se tiče načitanosti. Šta čitati ako želimo da se bavimo pisanjem? Odgovor je SVE. I to je jedini logičan odgovor. I ne, ne treba čitati samo nobelovce, treba čitati i dobru literaturu i manje dobru i lake knjižice i knjige za plažu i letovanje i školsku literaturu i naučnu literaturu i eseje i novele i romane i kratke priče… Treba čitati sve dok se taj poriv u nama ne iskristališe, dok svojom težinom ne počne da se probija i da traži put kako da se izrazi i preformuliše u pisanu reč. Nešto kao sakupljanje blaga… I to blago u nama, umetnost koja oplemenjuje, gomila se u našoj duši. I postaje sve teža i ima sve više znanja i umeća i ima puno toga da kaže… I onda, jednostavno kao lavina, krene da kulja i da kulja i da vijuga – sve dok svoju plemenitost ne pretoči u reči. To je načitanost.
4. Talenat: talenat je urođen. To ‚‚nešto‚‚ ne biramo mi. To nešto bira nas. I jednostavno je tako. Da li imate ili nemate talenat znaćete ne samo vi ali i svi oko vas i to još od ranog detinjstva. Neki to nazivaju sklonost, umeće, govore da je neko vičan nečemu, da mu nešto jednostavno leži, ide od ruke, uspeva… Zatim obično taj talenat prepoznaju i nastavnici u školi pa ostali učenici koji traže pomoć (u izradi pisanih sastava, vežbama za strani jezik…). Onda obično uslede i prve nagrade, priznanja, pohvale… Posle obaveznog obrazovanja današnji čovek se ‚‚usmerava‚‚ – što sam što od strane društvene zajednice i priklanja se nekoj profesiji u zavisnosti ne samo od sklonosti ali i od isplativosti iste, ohrabrivanja / podrške od strane roditelja (koju ima ili nema), osude okoline (pisci su često ismejani jer ih ostali smatraju umetničkim dušama a često im se i rugaju u detinjstvu / ranoj mladosti). Da, umetnost se i dan danas smatra nečim apstraktnim i neisplativim. Pitanje koje pisci najčešće čuju kada nekom saopšte čime se bave jeste ‚‚Od čega živiš‚‚. I to je takođe jedna velika istina – jako mali broj pisaca živi zaista od svog rada a među onima koji žive isključivo od pisanja postoji veliki broj njih koji uopšte i nisu pisci – pišu da ‚‚obogate‚‚ svoju biografiju, pišu zato što je to dobro za imidž, promovišu se putem knjiga, zarađuju od web izdanja, pišu kao gostujući autori ili su jednostavno samoproklamovani pisci jer se tako svrstavaju u krug ‚‚intelektualaca‚‚ što naravno godi sujeti… Pa ko je onda ‚‚pravi‚‚ pisac?
5. Ko je ‚‚pravi‚‚ pisac i kako ga prepoznati u sebi (i drugima): pisac je onaj koji piše. I koji uživa u pisanju. Bez obzira da li će mu pisanje doneti zaradu. Ne piše namenski, nema skrivene planove, nije promućuran – piše iz duše, a duša mu je čista i umetnošću oplemenjena. I piše zato što hvata čak i one tanušne, skoro pa nevidljive niti ljudske prirode. I može da ih pretoči u reči. Piše zato što ima šta da kaže – iako zna, da će i pored rečenog, svet nastaviti da srlja u propast; da i pored predočenog – a dosta je toga je već davno rečeno – ljudi, ta divna bića, nastavljaju slepo svojim putem, okovani što karakterom što udarcima sudbine, slomljeni, oronuli, nemoćni da uvide i spoznaju…
Jer pisanje nije cilj; to je svrha postojanja. Eto, zato piše. Za ljudski rod. Za bolje sutra. Zanavek.
