Slamka na vetru, pero koje leti
U vihoru
Samo im smetaš, kao nežni
Odsjaj lepote
Ne znaju šta će, ni kud
Kad te vide
Zamagljuješ im pogled
Uperen ka pohlepi
Odmahuju rukom. Zaklanjaš im cilj
Gledaju sebe.
I samo sebi teže. Zlobni
I proračunati.
Ne zanima ih.
Kuda ide ovaj svet
Niti žele da od njega naprave
Bolje mesto
Smetaš. I štrčiš. Cvet iščupan
Upao među trnje
Džabe crpiš svoje sokove.
Koren ti je slab
I nežan. Kao ti u svojoj finesi.
Biserno sedefastoj
Koliko još, može da izdrži
Taj sjaj
Koliko još sokova teče
U tim nežnim grančicama?
Pre nego što kloneš i kažeš
Ne vredi
Pre nego što se vratiš
Na svoje tlo
Jer ovo to nije. Ovo ti je strano
Šipražje gusto
Zmijarnik suvi.
Bodeš im oči
Lepotom. Oplemenjenom.
Zato te bodu svojim trnjem
Misle da uzvraćaju. Misle da si
Uperena protiv njih
Ah kako su glupi. Al’ šta vredi
Što ti to znaš
Kad oni to ne znaju. Niti žele
Da nauče
Da si ti, samo to što jesi
Rođena drugačija
Jedino znaju, da im tvoji sokovi
Ničemu ne služe
Sočni su i slatki,
mudrošću protkani
Šta da rade s njom?
Beskorisna im je
Ne jede se. Baš kao,
šupalj lešnik
Što ga vrana, bljutavo
Izbacuje iz usta
U letu, ne osvrćući se. Ni ne žaleći
Izgubljeno vreme
Jer ga je namenila, traženju hrane
Njoj poznate
I nema drugi pos’o. Nije ko ti
Da želi da ulepša
Svet oko sebe. Da prenese
Plemenitost
Izgubićeš. To je bitka,
Unapred rešena
Beži. I traži. Stari hrast
U čijoj hladovini
Ćeš naći zaštitu.
I povezati se
Sa njegovim korenjem
I starom krošnjom.
Pod čijom senom
Trnje ne raste
