Buket, specijalno naručen za 61. rođendan; krasilo ga je tačno toliko cvetova… Mile ih je pažljivo svojom rukom birao, dva puta brojao i čak i napomenuo prodavačici da ih lepo uvije – u ukrasni celofan sa ogromnom zlatnom mašnom. A on će zatim ponosno udenuti svoju vizit kartu uz kraću poruku… Doduše, emocije mu nikad nisu išle od ruke; zastade na tren, zagleda se u buket, na momenat pomisli da je možda trebao da izabere crvene ruže a onda odluči da jednostavno napiše ‚‚Srećan rođendan i do skorog viđenja‚‚. Razumeće ona već – naravno da hoće – i bez crvenih ruža i skrivenih ljubavnih poruka. Inteligentna, bistrog uma, uvek je imao osećaj da ga čita kao otvorenu knjigu. Svestan je Mile da ona odavno ne veruje ni u kakve u bajke i da mora da se potrudi ako želi da je osvoji. A nju osvajaju samo prave vrednosti – iskrenost, poštovanje, uzajamna podrška, privrženost, razumevanje… Nije mogao ranije da joj sve to pruži; a nije želeo da joj ponudi ništa manje od toga. Još od studentskih dana je bio zaljubljen u nju… A onda ih je život odveo na različite strane… Sretali su se tu i tamo, kolege su uvek organizovale neka okupljanja i imali su i par zajedničkih prijatelja… Međutim, on je uvek imao osećaj da stoji ogoljen pred njom; da unapred zna svaki njegov korak; da mu i misli čita pre nego što izgovori i jednu jedinu reč. Pa opet, izgarao je od želje da osvoji ovu predivnu tvrđavu; da dobije to toliko željeno priznanje – da je poseban; da ga je izdvojila iz mase; da ga je prihvatila; da je dovoljno iskren i dovoljno dobar za nju… Jer, strogi su to kriterijumi – od žene koja je već sve videla i čula i koja više ne pada ni na kakve priče. Za nju su dela važna a ne reči…
…a takva je i u privatnom životu: organizovana, tačna, precizna, pouzdana, racionalna…
Sređivala je svoju već savršeno sređenu kuhinju iz koje se širio miris sveže pečenih kolača. Torta je odavno bila spremna, predjelo na stolu, još samo da zategne stoljnjak kad zazvoni zvono… ‚‚Dobar dan, reče joj kurir vidno raspoložen; imamo paket za vas‚‚. Ogroman buket je provirivao iz kutije. Uze ga u ruke, zahvali se i stavi cveće u vaznu. Ljiljani rasuše svoj raskošan miris po celom stanu. Ona uze vizit kartu i poče da čita… Pa da, negde je to i očekivala – od koga drugog nego od Mileta… Užurbano stavi cveće na sto jer gosti samo što nisu došli… Praktična kao i uvek…
Jutro je dočekala raspoložena iako su do kasno slavili. Spremila se za posao i obukla svoju omiljenu koktel haljinu – znala je da joj i kolege spremaju neko iznenađenje… Lepo, reče u sebi, nastavlja se rođendansko slavlje…
Nisu međutim svi bili u tako dobrom raspoloženju… Na drugom kraju grada, Aleksandar je nemo sedeo u svojoj kancelariji. Sekretarica mu je prepričavala sinoćnje rođendansko slavlje… Ah ti zajedničiki prijatelji… I kako vesti brzo putuju… A on, on je želeo da čuje svaki detalj: i kako je proslavila i ko je sve bio tu i ko joj je šta doneo. I tako, priča stiže i do Mileta i onih ljiljana. Ogroman buket, 61 cvet u njemu… Sekretarica se vrckavo zapita koji je sledeći Miletov gest i da li će mu ljubav biti uzvraćena… Aleksandar saže glavu pokušavajući da sakrije svoj bes… Reče sekretarici da ga ostavi samog i utonu u svoje misli… Bio je ljut na samog sebe… Zbog izgubljenog vremena, zbog propuštenih prilika… A zatim je došlo kajanje; poče u njemu da kulja neka tuga, spusti se nemo na stolicu pored svog izrezbarenog kancelarijskog stola, besno odgurnu oba telefona i rokovnik, uzdahnu i zagleda se u prazno. Dugo je tako sedeo i pokušavao da sebi pojasni taj nalet emocija. On – tako uspešan i sposoban, drhti od straha; od straha da mu je ne preotme drugi. Šta je toliko čekao?
A onda stavi ruke na potiljak, istegnu vrat i poče da tone u misli… To što ga je obuzelo bilo mu je nepoznato… Kakva su to osećanja? Da li je moguće da je ljubomoran… I to na koga – na Mileta? Pa znao ga je još odavno; sretali su se u prolazu na međunarodnim sajmovima… Čak su i jednom zajedno sedeli za okruglim stolom na nekom simpozijumu u Beču… Vredan čovek, okretan, promućuran… Aleksandar uhvati sebe kako je odjednom počeo da ga mrzi; pa nisu čak ni bili u istoj branši… Zašto bi ga mrzeo… Odjednom shvati da se u njemu probudilo rivalstvo. Baš onakvo kakvo je imao i u poslu – ipak se celog života borio protiv konkurencije. Bio je rešen da povuče drugačiji potez – dograbi telefon u nameri da da nalog da joj svaki dan šalju ogroman buket. Međutim, u zadnji čas se predomisli. Ne. Ne želim da se igram. Više ne. Neću se upuštati u trku niti ću se nadmetati sa Miletom.
I u tom momentu, nestadoše sva njegova pitanja i sumnje – da li je ona ta prava i da li će se uklopiti i da li mogu da se prilagode jedno drugom – čovek i žena u zrelim godinama… Svako već dobro zna šta hoće; ima svoje navike; i porodicu; i krug prijatelja; i interesovanja i poslovne obaveze i vreme samo za sebe… I ne, više nisu klinci i nemaju ni strpljenja ni volje da se prilagođavaju i odriču i zanemaruju sebe da bi veza uspela. Ne. U ovim godinama ne. U ovim godinama svako već dobro zna šta hoće. Nije više želeo da čeka.
Skoči sa stolice, dograbi sako i pozva vozača. Rešio je da ode kod nje i da joj lično odnese cveće. Tek tako – jednostavno. Ovaj put nije imao plan; ni strategiju; niti je znao šta će joj reći. Samo je znao da mora da je vidi i da više ne želi da gubi vreme. Ni trena više.
Nastaviće se…
