Bilo je to jedno od onih ranih zimskih popodneva rezervisanih za uživanje sa prijateljicama; uz čaj, kafu, kesten pire i toplu čokoladu pa zatim, kako je mrak padao, i uz kuvano vino… Na red su stigli i delikates sirevi na prelepom smaragdno zelenom ovalu, pite i gibanice, sitni kolači svih boja i ukusa i čokoladni mus – Slađin specijalitet. Bez muževa i partnera, isključivo žensko društvo, okupljeno za svoju dušu, tu, kod Slađe u stanu, u ‚‚glavnom štabu‚‚… Spoj kreativnosti, umeća, radnog i životnog iskustva, svaka je ponela svoje umetničke radove. Pripremale su zajedničku decembarsku izložbu i živo diskutovale uklapajući deo po deo: na koliko štandova izlažu, gde stoji nakit, gde čestitke, gde su Kaćine slike, stiže li doktorka Maja da isplete dovoljno šalova do decembra, koja od njih je zadužena za dekoraciju štanda a koja za pripemu posluženja, kako će izgledati ambalaža i koji deo prihoda ide u humanitarne svrhe…
U veseloj atmosferi – kao i uvek, pet nerazdvojnih drugarica je pripremalo još jedan umetnički poduhvat. Svaki od tih proizvoda je bio ručno izrađen, sa puno pažnje i ljubavi.
Što reče doktorka Maja, ‚‚Ručni radovi i nas pet za stolom, bolja antistres terapija mi ne treba…‚‚
Razgovor prekide zvono. Slađa se okrete pa u šali reče ‚‚Koliko vidim, sve smo na broju… I ne očekujem nikog…‚‚
‚‚Pa možda su već kupci rešili da unapred naruče naše umetničke radove‚‚ nasmeja se Kaća.
Slađa je otvorila vrata…
…kome drugom nego Aleksandru.
‚‚Dobro veče… O, dobro veče i dragim damama! Vidim, veselo društvo…‚‚ šarmantno im se obrati Aleksandar.
‚‚Dobro veče‚‚ odgovori mu Slađa.
‚‚Bio sam u komšiluku… Pa rekoh…‚‚
‚‚Da, da, tu priču znamo, pojavljuješ se povremeno‚‚ prekide ga Slađa.
Nataša poče da dobacuje iz dnevne sobe ‚‚Duh Hamletovog oca se pojavljuje na tvrđavi…‚‚ Žene prasnuše u smeh a Maja je gurnu laktom da ućuti. ‚‚Vidiš da čovek pokušava da se izrazi‚‚ reče joj.
‚‚Pa i duh se izražava, a ne samo ljudi. Nego doktorka, nešto me žiga ispod rebra, da nije od prevelike doze romantike?‚‚ Veselo nastavi Nataša. Književnica, žena čije su se knige čitale u celoj Evropi, britkih reči i isto tako britkog uma, nije davala Aleksandru mira pa nastavi:
‚‚Kad ste se već otelotvorili u našoj dimenziji, formulišite rečenicu konkretno. Slađa je matematičar po struci, ne razume filozofski sročena pitanja… A možda su i retorička…? Ili nedovršena…?‚‚
Kaća se ubaci u diskusiju pa reče kako može i da ga naslika – ili oboje, tako na vratima, da ovekoveči momenat…
Šale na račun Aleksandra su se nizale pa Slađa pritvori vrata i izađe na hodnik. ‚‚Kod nas je večeras radna atmosfera ali uz kuvano vino, ne zameri…‚‚
‚‚Poslao sam ti poruku, znaš?‚‚ reče joj Aleksandar.
‚‚Da li je to sada pitanje, konstatacija, očekuje li se nešto od mene u ovom momentu…‚‚ uz strog pogled ga upita Slađa.
‚‚Putujem sledeće nedelje.‚‚
‚‚I ja.‚‚ Odgovori Slađa.
‚‚Vidimo se onda u Solunu‚‚ reče Aleksandar.
‚‚Aha, dolaziš i ti u Solun?‚‚ upita ga Slađa.
Aleksandar se zadovoljno smeškao. Uspeo je da izvuče još jednu informaciju. Slađa će biti u Solunu. Znao sam! – reče u sebi. Tačno sam znao.
‚‚Da, izlažem… A ti…?‚‚ upita Aleksandar.
‚‚Radim na jednom projektu‚‚ reče mu.
Znam ja te projekte pomisli u sebi pa nastavi:
‚‚Stižeš li ovih dana da napraviš pauzu ili je vreme rezervisano samo za vesele prijateljice i domaće specijalitete…?‚‚
‚‚Vesele smo, vesele‚‚ dobaci Nataša. ‚‚A pakujemo i za poneti: šta god gost želi – prozu, poeziju, sitne kolače, gibanicu…‚‚
Četiri prijateljice su ponovo prasnule u smeh i nazdravile: ‚‚Za poeziju‚‚ reče Maja. Kaća i Ana kucnuše čaše i Nataša im se pridruži.
‚‚Slađo, fališ… Nazdravljamo. Ili si se zaljubila… U poeziju…‚‚ reče naglas.
‚‚Evo, evo, stižem. Aleksandre, pripremamo izložbu a i već je kasno i ne, nemam nešto posebno vremena – za tebe. A i putuješ, putujem i ja, ne poklapaju nam se rokovnici – kao i uvek…‚‚
‚‚Ostaje nam Solun‚‚ reče joj i okrete se. Nije hteo da joj da prostora za dalju diskusiju.
Polako je silazio niz stepenice. Njegov muški ego je doživeo još jedan hladan tuš… Žene su mu se smejale. U njima je video nešto divlje – njemu nepoznato voće… Samostalne, inteligentne, obrazovane, same zarađuju svoj novac, zabavljaju se lepo i bez muškaraca… Podvukao je rep i izašao iz zgrade. Nije ni bio svestan koliko dugo je hodao… Silazio je mokrim ulicama i duboko udisao izmaglicu. Nije mu smetala kiša – uvek mu je davala osećaj neke čudne slobode; hladne kapljice na licu i svež vazduh. Voleo je hladno vreme i osećao je neku vrtoglavu snagu zimi – u zimskim mesecima su ljudi tu, u gradu, nema godišnjih odmora, kupuje se, kreće prvo jesenja kolekcija pa zimska, pa praznici, pa buđenje prirode u proleće… Tada je radio punom parom dok mu je leto oduvek unosilo neki osećaj praznine… Bio je čovek naučen da posluje i da svoje vreme pametno troši – tu je bio u svom elementu. I on je znao kako da bude dovoljan sam sebi – baš kao i Slađa i njene prijateljice. Bio je to sukob dva jaka Ega. Ponovo ga uhvati bes. I još više je mrzeo Mileta… Okrenu sekretaricu i reče joj da pognovo pošalje zahteve za radna odela: i Italijanima i Bugarima i nek mu nađe još 2 firme najmanje. U Solun će ići spremni! Rešio je da zablista i da ih sve zadivi! Marina mu sanjivim glasom reče da je već 10 sati uveče… I da će čim stigne ujutru na posao krenuti odmah sa slanjem zahteva. ‚‚Ne brinite šefe‚‚ reče mu. ‚‚Sutra ujutru to je prva stavka na listi. Sve beležim, znate i sami.‚‚
**********
Radna nedelja u firmi Modeliano je protekla u beskrajnim telefonskim razgovorima, slanju mejlova, zvaničnih dopisa i u prevođenju zahteva koje su postavili Italijani… U prevodu, prepucavali su se, ali na lep način. Ništa novo u poslovnom svetu, sve i dalje trulo u državi Danskoj…
Sekretarica Marina je redovno referisala mada je Aleksandar već znao svaki njihov sledeći korak. Tražili su da potpiše ugovor o ekskluzivnom predstavljanju na području Balkana. I to unapred. Pa naravno, reče u sebi, nije im jasna moja strategija ali žele svoj deo…
‚‚Marina, rezerviši nam karte za Milano. I onaj hotel na glavnom trgu, tamo gde smo prošli put bili sa delegacijom. Idem lično da pregovaram. U istom smo sastavu i ovaj put: ja, šef proizvodnje, direktor marketinga i pravni savetnik. Javi im da se spreme.‚‚
*******
Pregovori u Italiji su dobro protekli i Aleksandar se vratio zadovoljan u Beograd. Uspeo je da dobije uzorke radnih odela iako su tražili ugovor o ekskluzivnom predstavljanju – i visok udeo. Procenat namenjen Italijanima je uspeo da smanji i našli su se na pola puta… Svaka strana bi u početku zatezala i pokušavala da se izbori za što veći profit da bi se na kraju našli negde na sredini… Ti koraci su mu bili dobro poznati i već su mu dosadili… Ionako nije bio siguran da li će njegova firma uopšte nastaviti da prodaje odela za zaštitu na radu… Ceo ovaj poduhvat je služio tome da zadovolji svoj Ego i pobedi Mileta na njegovom terenu.
A Mile, u svom vunenom prsluku i beloj košulji, zavrnutih rukava, negde na dnu leskovačke hale za proizvodnju, pripremao je svoje uzorke za okrugle stolove u Solunu.
*******
Solun, topao, mali mediteranski gradić u Severnoj Grčkoj, tih dana je rešio da otvori svoje srce privrednicima… Na njegovim ulicama mogli su se čuti svi evropski jezici; taverne su bile prepune stranih delegacija, centar je vrveo od života i ambicija. Svi su došli da prodaju i zarade i euforično su sklapali kontakte deleći vizit karte. U atmosferi se osećalo isčekivanje velikog događaja – svečanog otvaranja sajamskog skupa – uz vatromet, koncerte i neizbežni uvodni govor predsednika Komore.
Slađu kao da ta atmosfera nije doticala… Udisala je hladni decembarski miris mora koji se širio iz solunske luke. U daljini se nazirala Bela kula – simbol grada. Na Aristotelovom trgu, okićena ogromna jelka i pored nje brod, osvetljen hiljadama lampiona. Šetala je pored obale iako joj je korak oduvek bio brz. Htela je da pokupuje još nekoliko suvenira i začina sa pijace u centru – pre nego što počne zvanični program – od jutra do sutra… Dobro je znala da posle neće biti vremena; već dugi niz godina učestvuje na svim mogućim kongresima i simpozijumima… Svaki put isto… Dugačka izlaganja, govornici koji se smenjuju na bini, ekonomski izveštaji, strane kompanije, gužve na štandovima, privrednici koji razmenjuju vizit karte i tek po neku reč u prolazu… Uvek površno, uvek na brzinu i uvek u prolazu… Jedino što je ovaj put bilo drugačije to je Aleksandar i njegova modna revija. Nasmeja se u sebi… Manekeni i drvna građa; Južna Srbija i Milano; visoka moda u proizvodnji greda i letvi… Ušla je u sajamsku halu u kojoj je bilo planirano svečano otvaranje. Visoki zvaničnici su već bili tu, kamere, novinari… Ona pogledom potraži svoje kolege. Već su bili na prvom spratu – veliki ugaoni štand je bio rezervisan za njenu firmu. Strpljivo je sačekala lift; za njom uđe grupa Grka čavrljajući glasno i veselo. Razgovor Grka u liftu prekide zvonce i ženski glas koji je sa zvučnika objavio: 1st floor. Vrata su se otvorila; Slađa, izlazeći, visoka i elegantna, sa šeširom i kožnim rukavicama, zamahnu kaputom, namesti tašnu pa još jednom pogleda da li su joj sve fascikle tu, kese sa poklonima, mobilni, dokumenta… Neko je okrznu o rame, privezak sa njene tašne spade. Okrete se i ovlaš pogleda u crnomanjastog elegantnog muškarca: prugasto odelo, braon cipele, kravata jarke lila boje, kosa crna, talasasta, zalizana, oblak zavodljivog parfema oko njega… Grupa Grka se okrete i jedan od njih reče: ‚‚O, Marko, Italia…‚‚ Marko je već ušao u lift i pogled mu pade na svetlucavi privezak na podu; saže se i uze ga u ruku. Izrađen od teškog stakla, u obliku slova S a po njemu, iscrtani simboli Beograda i jedno veliko srce… Bio je to jedan od Aninih unikatnih i ručno na staklu oslikanih proizvoda iz kolekcije personalizovanih poklona koja se munjevitom brzinom rasprodala na nekoj od beogradskih izložbi. Naravno, jedan komad je otišao Slađi i od tada je visio zakačen za svaku tašnu… Amajlija koja ju je svuda pratila.
Nastaviće se…
