Aleksandar je oduvek bio strpljiv čovek; umeo je da čeka, da vreba, da kuje planove; strategija mu je bila jača strana. Konkurencija je uvek strepela od njega jer nikad nisu znali šta smera… Ovaj put, rešio je da cilja direktno – u izvor informacija.
Sekretarica Marina mu je donela kafu kao i svakog jutra. Zatekla ga je kako zamišljeno sedi u svojoj kancelariji i gleda u ogromnu fotografiju na zidu. Na njoj su bila prikazana blještava svetla velegrada iznad jedne od najdužih šoping ulica na svetu… Njom su išli zaljubljeni parovi, prijateljice u veseloj šetnji, porodice upravo izašle iz tržnog centra; svi sa po nekoliko kesa živih boja, srećni i nasmejani dok šopinguju i drže u rukama svoje omiljene proizvode… Znao je vrlo dobro koju poruku nosi ta slika – tu lekciju je odavno naučio: ne kupuju ljudi proizvod već osećaj koji im taj proizvod pruža; a tako je i trgovao – po istom principu.
Marina ga je već viđala u toj pozi – tako je sedeo svaki put kada bi nešto smerao – jednostavno bi ćutao, zagledan u tu sliku.
‚‚Pozvaćete mi danas Mileta‚‚ reče joj.
Oh, pomisli Marina – persira mi, loš znak… I još da pozovem Mileta…
‚‚Na kog Mileta mislite šefe?‚‚
‚‚Znaš ti dobro na kog; na Mileta Milankovića. Baš tog Mileta.‚‚
********************
A Mile, sagnut nad brusilicom u svojoj fabrici, dorađivao je ukrasne lajsne; jednu po jednu. Trže ga samo mahanje rukom njegove sekretarice. Nije mogao da je čuje od silnog brujanja mašina. Isključi motor i skide slušalice. Iako vlasnik fabrike, još uvek je radio zajedno sa radnicima na proizvodnoj liniji; sve je lično kontrolisao i pazio da proizvodi budu do detalja savršeni. Njegova roba je išla za izvoz – za posebne kupce.
‚‚Violeta, uzviknu on, šta je to sad toliko važno?‚‚
‚‚Šefe, imate poziv iz Beograda, kažu da je hitno.‚‚
‚‚Pa šta hitno, ne gori valjda kuća; rekao sam da me ne prekidate dok sam u proizvodnji.‚‚
‚‚Vaš prijatelj Aleksandar kaže da mora da razgovara sa vama. Aleksandar Tanasković‚‚
Mile je pogleda u čudu pa krete ka kancelariji. Nervozno je dograbio telefon.
‚‚Tanaskoviću? Otkud ti? Nismo se videli još od onog simpozijuma… Gde ono beše…? ‚‚
Aleksandra je oduvek nerviralo to što ga je Mile oslovljavalo po prezimenu. Tako je zvao sve svoje prijatelje i saradnike. Nikad po imenu. Da li je bio svestan da je tako nervirao ljude – bio je direktan, kao i većina ljudi iz provincije; nije umeo da uvija i zavija u celofan…
‚‚Je l` ja sad treba da te pitam gde si Milenkoviću?‚‚ odgovori mu Aleksandar.
‚‚Zovi me kako hoćeš samo kaži šta je to toliko hitno da ne može da sačeka?‚‚
‚‚Imam jedan biznis plan, inovativan, nešto novo na našem tržištu ali već godinama dobro prolazi u Evropi; bilo bi dobro da o tome lično porazgovaramo…‚‚
‚‚Kakav biznis plan sad, otkud ti to? Meni planovi ne trebaju, ja radim punom parom i bez evropskih planova.‚‚
‚‚Znam, znam‚‚ reče mu Aleksandar. ‚‚Radiš kao i uvek, to znamo svi. Ovo je međutim nešto sasvim novo – spajam nespojivo reče mu šaljivim tonom; ‚‚i treba mi tvoja pomoć. Kada možemo na neki ručak, večeru…‚‚
‚‚Tanaskoviću, tvoji planovi su mi odavno poznati… Mene šleperi čekaju ispred kapije, spremam narudžbinu, jedino da dođeš za Leskovac… Ili barem do Niša. Ja za Beograd neću skoro.‚‚
Aha, korisna informacija; već jedna – pomisli Aleksandar.
‚‚Nikakvih problema nema odgovori mu, sutra sam u Nišu‚‚.
********************
Dva stara poznanika su mezetila uz vino u niškom Sokačetu spremjući se da naruče glavno jelo. Mile zatvori jelovnik, nasloni se na laktove, stavi ruke ispod brade pa pogleda Aleksandra u oči: ‚‚Slušam‚‚ reče mu. Aleksandar se trgnu pa ga pogleda… Nije još bio spreman da počne…
Mile nastavi: ‚‚Pa dobro Tanaskoviću, hoćeš li nam već jednom reći, kakav biznis plan? Je l` ja treba da osvanem ovde?‚‚ U principu, znao je da je na nepoznatom terenu; ova iznenadna poseta mu još uvek nije bila jasna a i nije bio od onih ljudi koji gube i svoje i tuđe vreme.
Aleksandar krete polako da razvija svoju ideju o spajanju modne industrije i proizvodnje drvne građe; o novim radnim odelima i zimskoj kolekciji; o zaštiti na radu; o dizajnu u proizvodnji…
Mile ga je samo tupo gledao; nije mu bilo jasno da li je Aleksandru posao u krizi pa pokušava da se proširi na tuđ teren ili je ovo još jedna njegova sumanuta ideja; drvna građa i dizajn? Radna odela sa potpisom modnih dizajnera? U momentu kada je zemlja u krizi…? Ništa mu nije bilo jasno.
‚‚Hajde sad Tanaskoviću da ponovimo lekciju. Ti si u modnoj industriji. Ja proizvodim drvnu građu.‚‚ Otrese nekoliko trunčica piljevine sa kose pa nastavi: ‚‚I ti misliš da se mi trebamo spojiti? Tako što ćeš ti da šiješ radna odela – ili da ih uvoziš – kako god, a moja firma će da ih naručuje od tebe?‚‚
‚‚Ne, ne, ne… Nismo još stigli do narudžbine. Prvo ide prezentacija. Može kod tebe ovde na jugu, može na nekom sajmu, negde gde se privrednici okupljaju.‚‚
‚‚Ne znam šta da ti kažem Tanaskoviću. Nisam još uvek čuo da neko izdvaja tolika sredstva za radna odela. Zaštita na radu – to još i može da prođe, ali dizajnirana garderoba u proizvodnom pogonu, to još nigde nisam video.‚‚
‚‚Sve što hoću to je prezentacija; ništa više. Svi te znaju u Južnoj Srbiji, koji god kamen da podigneš – Mile i drvna građa. Kad se okupljate sledeći put, ima li okruglih stolova? Čujem da vas vaša Privredna komora redovno okuplja.‚‚
‚‚Ah bre Tanaskoviću… A vaša Privredna komora vas ne okuplja je l`… Pa mogu da te predložim kao jednog od izlagača, sad, u Solunu; ako lista učesnika već nije zatvorena. Koji je danas – upita ga. Aha, ček da nazovem Peđu. Ako te stave na listu imaš nešto više od mesec dana – okrugli stolovi su 20. sledećeg meseca; stižeš li sa tom tvojom kolekcijom ili su te krpice još uvek u pripremi?‚‚
‚‚Stižem Mile, kako da ne. Rešio je da ignoriše komentar o ‚‚krpicama‚‚ jer mu direktan sukob u ovom momentu nije bio u interesu, pa nastavi: ‚‚Odavno pripremam ovaj razvojni plan; sve velike firme u inostranstvu rade po tom principu – prerađivačka i modna industrija su tesno povezane…‚‚
Mile ga ponovo pogleda iskosa pa prasnu u smeh… Nek mu bude – nek se prezentuje na skupu u Solunu, barem će malo osvežiti atmosferu. Privrednici ionako vode uvek iste razgovore – ozbiljne i dosadne; i svake godine rešavaju iste probleme; ili barem pokušavaju da ih reše…
‚‚U redu Tanaskoviću, nek ti bude, ali vidi da ne napraviš cirkus u Grčkoj. U drvnoj industriji je malo ozbiljnija priča, modnu reviju među bagerima još nismo imali…‚‚ nasmeja se Mile.
Aleksandar je bio zadovoljan. Izvukao je već dve informacije: da Mile neće skoro za Beograd i da je sledeći susret u Solunu. Susret na kome će i on biti prisutan!
Mrak se nadvijao nad niškim sokačetom obavijajući ceo grad nekom čudnom toplinom. Teška gusta magla lenjo je padala na kamene kućice pokrivene starinskim crepom… Kamin je pucketao, sve je mirisalo na zimu; iz kuhinje su se širili opojni mirisi… Dva prijatelja su uživala u đakonijama dok su se ovali samo ređali: mešano meso, pihtije, mućkalica, specijaliteti ispod sača… Sa susednog stola, Aleksandru mahnu jedna devojka. Sedele su uvek po dve, izazovno obučene, u restoranima u kojima su se okupljali privrednici i strane delegacije. Pratile su ih u stopu i lovile svoj plen.
Mile ga upita ‚‚Poznaješ je?‚‚
‚‚Ne‚‚ – odgovori mu Aleksandar.
‚‚Ne bi me čudilo da je poznaješ. Ali da znaš, jedan takav privezak skupo košta; 10-tak hiljada evra najmanje.‚‚
‚‚Daj bre Mile, ne preteruj.‚‚
‚‚Uračunaj poklone, izlaske, garderobu, letovanja, zimovanja, pa ljubomorne scene pa da ti rasturi porodicu pa plaćaj posle alimentaciju i hvataj se za glavu… Šta joj odmahuješ, mislio sam da si naučio lekciju.‚‚
‚‚Jesam.‚‚ Reče tupo Aleksandar. ‚‚Naučio sam i skupo platio.‚‚ Nije hteo da mu protivreči; imao je svoj cilj i išao ka njemu. Vešto je izbegavao svaki sukob mišljenja; zato samo nemo klimnu glavom i pusti ga da nastavi.
‚‚Ja sam porodičan čovek‚‚ reče Mile. ‚‚Nije me lako navući; ni na jedan porok. Svoj novac teško zarađujem i ne bacam ga olako lešinarima. Ajde, hoćeš ti da ostaješ ovde ili…‚‚
Aleksandar dograbi kaput, dade znak konobaru da je račun plaćen, potapša Mileta po ramenu i njih dvojica kretoše ka izlazu. Hodali su sokačetom nekoliko minuta ćutke. Kao da je magla obavijala i njihove misli – svako zadubljen u svoje… Mile je bio ubeđen da je shvatio pravi razlog Aleksandrovog dolaska a Aleksandar je bio zadovoljan jer je postigao svoj cilj – iznenadiće Slađu u Solunu. O, tek to će biti prasak. Zadovoljno se smeškao. Preveslao je svog starog druga.
‚‚Ajde pa vidimo se‚‚ reče mu Mile. ‚‚I sledeći put, vidi da te nađem u malo boljem stanju… Sredi se, uljudi se, skrasi se negde…. Ja, od kako mi je žena umrla, šta da ti kažem… Deca su sa mnom, rade u fabrici, tu su, ali više ništa nije isto…‚‚ Udari ga blago po ramenu. ‚‚Pusti i ženske i biznis i prezentacije… Nema ništa od tih sojki‚‚ – pokaza glavom na one dve što su još uvek sedele u restoranu; ‚‚Sve je to šuplje, traže samo pare i da ne rade ništa. Jedna fina dama bi ti zaista priličila – u tvojim godinama…‚‚
‚‚Radim na tome‚‚ miseriozno se osmehnu Aleksandar. ‚‚Čujemo se još oko priprema; zvaću te pred put.‚‚
********************
Jutro u Beogradu je bilo tmurno. I pored toga, u firmi Modeliano je svirala vesela muzika. Aleksandar je pevušio; stigao je još pre sekretarice, sam skuvao sebi kafu i počeo da pravi listu… Koga danas zove sekretarica, kome šaljemo mejl a koga će on lično nazvati.
Marina ga zateče kako sedi u svojoj kožnoj direktorskoj fotelji sa nogama prekrštenim na stolu.
‚‚Idemo u Solun – reče joj; organizujemo zvaničnu prezentaciju naše kolekcije radnih odela i odela za zaštitu na radu.‚‚
Marina se ukoči u mestu. ‚‚Ali šefe, mi nemamo tako nešto na lageru… U stvari, mi se nikada nismo bavili radnim odelima…‚‚
‚‚Zovi mi partnere u Italiji. Od njih ćemo poručiti uzorke a zatim i robu za prezentaciju.‚‚
‚‚Za kada sve to šefe?‚‚
‚‚Sa narudžbinom krećemo sad a u Solunu smo sledećeg meseca. Počni odmah i zovi sve: magacin, proizvodnju, odsek za marktenig; pozovi i partnere u Bugarskoj – možda mogu da isporuče pre Italijana…‚‚
Marini ovo nije bio prvi put da od Aleksandra dobije hitan nalog. Bio je impulsivan ali s druge strane i inovativan. Umeo je tim svojim idejama da iznenadi konkurenciju. Ni njoj nije bio jasan spoj proizvodne i modne industrije ni kako se njihova firma u sve to uklapa… Bila je sigurna da će ovi iz marketinga da se pobune; radna odela i visoka moda – ili će se možda firma prešaltovati za neku drugu delatnost…
‚‚U redu šefe… Vidim, skuvali ste sebi kafu…‚‚
Aleksandar klimnu glavom i dade joj znak da izađe. Mobilni mu je bio u ruci. Poslao je Slađi kratku poruku: ‚‚Gde si?‚‚ Te dve reči i ništa više.
Ni tog, a ni narednih dana, ona mu nije odgovorila.
Nastaviće se…
